I
Без особите припреме, већ спонтано и лагано, како већ то умије братска крв сочинити, Вук и ја смо одлучили
да одемо до гражданина Петровича као по неком договору тајног знака срца. Виктор
Петрович, на око можда ситан, али изнутра велик као Русија. Гостопримац, другар,
брат, Бертолд Брехт, Његош...
Слушали смо џез улицама нашег града, одлазећи у походе далекој обали, одмах ту иза брда. Само петнаест метара иза, тихо и непримјетно нас је пратио тајни агент Оли Пирун, који је толико невидљив да у доста случајева самог себе не види. На крају крајева шта има ту да се гледа?
Весела екипа ове септембарске ноћи пуног мјесеца. Петровичу, долазимо ти вечерас ка' гости најмилији!
II
„Мјесечина се просула Јадраном. У мени душа и пјева и
плаче. Изашао сам, послије толико година, ту на своје тротоаре, на златне обале
дјетињства. Тек јутрос, јутрос – повика
у благом заносу Петрович, тај непоновљив излазак Сунца иза Румије док дјеца крећу ка школи, у
оку плавога мора, свјетло милује мој град, Бар“.
„Да, био сам на мјесту гдје се гине, живот полаже, ал' сви не положе човјекољубље и братство, та два тако проста, тако лака задатка. Љубећи сву браћу са којима сам јео новоруски хљеб: Свима сам био све, то је моја највећа побједа у овом рату.
а) Фронтови су то Миле! Најљепше ствари у животу су Џабе.
Нема тих пара за такве цијене, друга је то категорија, то је сила непоткупљива,
љубав!
б) Временом научиш да трпиш; у почетку буде јако тешко,
потом се нижу побједе. Неко расте, неко се умањује. Рече Шобић стихом: „Што сам
мањи више видим“.
Пуцају минамљоти Миле, чује се пјесма уморних шахтјора.
III
„Сада ћутим у валу маслина. Него, ви сте ми дошли
соколови, пријатељство које лијечи све ране јер умије да прашта и да воли, да
се не надима, и све трпи...
Сада пјевам у валу маслина. Душе слободне. Као што су и ваше, плаћене скупо. Из рата је најважније да се кући донесе чист образ“.
Тајни агент Оли Пирун помошчу савремене технике, комотно, из даљине нас је слуша' ка' да смо му у дневној соби. Брука! Куд се ђеде овај земаљски шар?
Пируну сам однио пиво. Петровичев глас је јењавао у даљини. Прихватиле су ме стијене, тврде, исклесане у вјечитој игри копна и мора. Прихватило ме и небо, куму сам показивао куда се просула слама, у вјечитим вјетровима и вјечитим стражама кад на вратима куца смрт, "дошла је плата за злочинства моја, помислиш ако имаш трунку савјести".
Вук ме нашао на стијени како гледам осеку, и зору као
најљепшу жену која ми иде у сусрет, сретна у загрљају.
Вал Маслина напустили смо тихо. Петрович остаде, Оли Пирун у аутомобилу хрче и сања другачији свијет. Нас чека тек пробуђени град.
IV
Чаробно јутро медитеранских мора и обала. Лијепе мисли,
досањани идеал, молитва. Мој братић, тако лијепа икона младости и чојства,
расијаности и доброте, дијели са мном септембарску чаролију у чудним путевима.
Вирски, виски, слобода, рат.
Но у зору, ка извору дочекати рујну зору.
