Барба Војо Мистовић
ВИРСКИ КРУГ
I
Увијек се
вријеме убрза кад не треба, и воз испоштује ред вожње; тачан је у Врањини,
предан свим срцем на Вирпазару. Мирише јесен, негдје у даљини питање које
одзвања: Гдје си душо, гдје си рано... Подгријала се брзо патетика, уморна од
толиких смрзнутих година. Заиста дјелује свијеже, но остао је чудан воњ
фрижидера од дугог стајања. Мени не смета јербо га се не могу отарасити. Срећом, фриз се није кварио мада
има тенденција и најава које забрињавају. Неколико пута је и струја нестајала,
кумовала да „мирис“ буде јачи.
„То су
били дани љубави“, момачки дани, помисао која мами осмјех... Ноћни програм на
радију је завршавао са: „гдје си цвијете
мио“. Опијени, заљубљени, тамо у предивној јуности гдје не постоје границе.
-Читав
живот је Вирпазар - реченица професора Шутовића. Она одјекује изнад црмничких
звијезда: Трнова, Мачуга, Годиња... Професор више није становник долине плача,
трећег камена од Сунца, полураја, полупакла. Скинуо је трошно одијело и господствено закорачио у
свијетлост.
Окрећем
се у правцу вирскога гробља. Таман да нагрну сјећања отправник их предухитри изласком из канцеларије, накашља
се и лако пожури ка другом колосјеку. Звјездана вирска ноћ испраћала је потоњег
путника за Бар.
Тамо
ће га дочекати и ставити у барска њедра, одњихаће га.
И
мисао таква чека, завичајна...
Све
што смо смијели, све што смо хтјели
имамо и даље у рукама. Хиљаде утакмица у срцима. А срце је кључ
човјеков. Без љубави постојање се преметне у паклено.
Имамо
ли алиби гдје смо изгубили љубав? Ко може потврдити да смо је уопште имали?
Вјероватно су је цариници заплијенили на грани. Већ ће се наћи логичан разлог
за незаситу глад.
Та
бурна пијана ноћ је о'ђе доживјела милион и једну репризу и све је опрала
капља воде поноситијех црних брдах! Самозаборав, јер „ЛАКше се дише за нокте“.
Поезд
је јездио кроз Созину. Пришла ми је црна дама са црном траком око врата. Њене двери
су се отвориле. Мирисала је истовремено и на јесен и на младост. Ноћ је
заокружила тај поетски тренутак!
Задовољство
је (ће бити) обострано! И сјећање ће профитирати. Сутоморе, анте портас!
Зови
оператера, он једини зна моју муку.
Црна
дама је пригрлила тамну сутоморску ноћ... Ја знам да долази дан, непролазан.
Оператер
на вези. Хвала Миле.
Оператер
ће ублажити моју бол. Шарена лажа, неодољиво упакована превара, и мирис и укус,
и биће ми боље чим испоштујем самообману и самозаборав.
Искочићу
из воза и јурнути дрито у тамну сутоморску ноћ. Тражићу је и наћи ћу је...
Септембарски
пост скриптум туристичког мјеста... Послије мјесеци дима,
роштиља, гужви, пераја, сувенира, гласне музике, креме за сунчање и осјећаја
среће и безбрижности, наступио је упакован очај и самоћа. Уз понеку тезгу која
подсјећа на све што је данас згажено и мртво. Температура је пала, и она ноћном
језом најављује самотну и тешку јесен.
Оператер
се захвалио врло учтиво, малчице преко мјере. Отправник је дао знак. Још има
шансе да одморим душу у њедрима барским.
И
мене је прихватио један мрак , и то шушањски. Он ме није предао да починем у
барским њедрима, већ ми је донио лампање
неба и пљусак, а одузео струју и намјереније да одем.
II
Хтио
сам свим срцем да ме умор савлада, и да напокон заспем неколико сати у комаду.
Но, све остаде у домену жеље. Олуци су бивали све више и више под оптерећењем,
добошала је киша по крову све жешће ритмове, пуцало је на све стране, права
увертира за потоп. Но, кажу неки, потопа по Божијем обећању више бити неће,
сљедеће чишћење биће огњем. Хоће ли душа остати мирна при оваквој спознаји, или
се неће бавити коначним расплетом већ својим гријесима и промашајима? Јер,
ваистину, судњи дан човјеков је час његове смрти. То је апокалипса коју човјек
чека, а за свршетак видљивог свијета и његов тачан датум не треба да
брине превише, то долази па долази, знакови су посвуда.
Ето
наше распекмежености, слабости, пада... Нема струје. Већ се чују псовке,
нервоза, па безвољност, апатија... Не раде телевизори, како напунити батерију
мобилног телефона, замрзивачи на мукама...
Нема
струје срушио се читав свијет!
Покушавам
све то схватити, јер из свијета из којег долазим мало је теже то разумјети. Или
је то стварна неопходност човјека да буде зависан од ствари, култова, свеопште
прихваћених норми? Да ли је удаљавање од истине проузроковало све те ситне, али
озбиљне привезаности које на крају крајева формирају односе, доносе одлуке и
воде живот у потпуно другом правцу? Чини се да данас у обиљу информација,
књига, свеопште поплаве „сазнања и спознаја“, човјек никад мање није био просвећен.
Као
што је присутна поплава икона, бројаница, крстова...А вјера? Никад мања,
сведена на магловито сујевјерје, свјетлосним годинама удаљена од истине, од
суштаства спасоносног подвига Богочовјековог.
Зато,
ако те исте ствари које већину погађају не дотичу, или им не придајеш велики
значај, обезбјеђено ти је мјесто јеретика, прво у породици, затим и даље. Ако
се не изјашњаваш, онда те вреба мука са друге стране, постајеш чудак.
Изашао
сам на терасу. Кроз густи кревет лозе и кивија капље киша, умива ми лице. Град у мраку, кад
сијевне муња изгледа као да никад неће изаћи из тмине. Тај материјални мрак је подобије
духовног, зато и пролази ситна језа тијелом... Да ли због тога људи
бивају огорчени кад нестане струја? Одговор је: Не. Јер да су се дотакли мрака
своје душе и зачепркали по годинама шута и отпада које су прекриле малено
свјетло душе из које се може развити свјетлост свијету, и пробали очистити пут
ка тој лучи, сигурно не би били огорчени на ситну,
пролазну
невољу. Притом би благосиљали Господа за сва добра у сваком тренутку којим нас
обилато дарива.
Киснем,
али ми се не улази у кућу. Сјећања заједно са водом навиру ове ноћи, и то више
нико не може зауставити. Лијепи тренуци из историје мојега града и мене (слободно
тако могу рећи), п'јане ме вечерас и маме осмјех, веселећи душу. Излазе
другарства, пожртвовања, несебичности, доброта, пажња, добра дјела...
Све оно
лијепо и честито вечерас ме походи, поносан на све те људе из мојега града.
Зла
се људи радије сјећају, јер им тако командује њихово срце, воле се наслађивати туђом муком и невољом. Зашто је то тако, не могу до краја
разумјети. Шта има љепше него се сјетити нечијег доброг дјела, пожртвованости,
подвига? А таквих примјера има на хиљаде, ал' брзо падају у заборав. Као да не
желимо добро, хоћемо да га се отресемо и на крају крајева досадно је.
Интересантније је зло, шареније је, узбудљивије, изопачено је па голица машту.
Плодна је њива за многоглагољивост и празнословље, иду једно са другим руку под
руку. Упари се са лијеношћу, завишћу, лажима. Варљиви је партнер досаде коју
искористи и згази, те несретну душу уведе у гријех оговарања тј. осуде.
Слатко
је људима зборити о злу, и ако на крају трну зуби. О крају мало ко мисли,
поготово на почетку.
III
Зора,
сива, плачна, дивна. Румија се не види од облака, са друге стране море се
спојило са небом – сива свугдје, а опет љепота у ваздуху. Ријеке су се родиле,
и асфалтним коритом са урбаних висина своје краткотрајно постојање крунишу
пловним током који завршава тамо доље, у мору. Да смо могли и море би
бетонирали...
Све
се спојило у шансону која пјева о прошлим данима ал' остајући у сивој
садашњости, невјероватним римама и молском утврђеном тугом збори о љубави па
се све претвара у радосну жалост коју разумију сердца не припадајућа овоме
вијеку.
Сљедеће
јутро:
Кратки
рукави, Сунце на висини задатка, интернет по телијефону, чекање шинобуса. Сва
та магична веза са црмничким Виром ђе је некад слетјела моја драга, мој
лептир, гдје су кости оних што бијаху прије мене, трусна сјећања и магловита
машта испреплетени као вијенац судбе завичајне шторије, прострла се испред мене
и случајних (случајности зборе нема) сапатника поред врућих шина, и поје своју
пјесму коју сам давно хтио чути. Желио сам је, не признавајући то себи. Лакше
је прекрити паролом: носталгије нема. И ваистину, носталгије нема, али није то
слово оправдање за намјерни и натегнути заборав, који, кад се све сабере, није
учинио оно за шта је био призван.
Свијеће
за душе покојних, неугашена бол притиска душу, и она допловила из далека,
потиснута у замршеним ходницима заборава намучене душе. Суза је знак да душа
није окорела, још се нешто милостиво помјера у њој дајући тако знак да је жива.
Гробови.
Због њих сам и пошао на оволики пут.
„Тражио
је смрт, још увијек је није нашао. Помириће се. Ваљда је тако лакше. Бодило и
праћакање“.
Моја ћутња на тромеђи
прошлости, садашњости и вјечности затвара круг.
клик на слику: увећање
клик на слику: увећање
