Барба Војо - Новембар
Новембар у Бару. Какво једноставно суштаство...Дошао сам
јутром из правца Албаније, старим путем.
Бар је обасјавало прво јутарње сунце, иза Волујице разбијена војска облака која
се ипак прегруписавала, потајно казујући да ће ускоро поново напасти.
Новембар, тако тежак срцу мојему, а прирастао за сердце као
вољена жена.
Можда је крив Том Вејтс и "Новембар" којег
смо заједничким напорима слушали
скадарски таксиста и ја...
Да, у новембру сам угледао овај свијет.
У новембру ме сустиже јужина и мокре улице, километри стаза
које знам жмурећи. Сустиже ме и мисао на Небо и дарове.
Свагда присутна, као нокаут у првој рунди, увијек спремна,
вреба иза угла барска тежина. Паднеш, битно се подићи, настављаш даље пркосан и
никако њихов.
Новембар је био увијек мој вјеран друг. Чамили смо на обали,
у три ујутру, кад топли валови долазе са пучине, писали стих, ковали слова.
Новембар има бијела и жута барска свијетла, тиху одбрану Волујице. Румија, она
је претходница тима који се креће у том правцу. Облаци и ноћи играју чаробни
плес наговјештавајући да, ипак постоји бољи свијет од пролазног који сваки ноћ
умире и јутром се поново рађа...
Новембар, прве тајне радија и писања графита у дјевојачким
улазима...
Сјећања, мој другарес, навиру сјећања, помијешале се боје,
проболе стријелом сердце, сузе су пале....
Данас сам срео најбољег пријатеља, Бог га води кроз живот...
Са терасе гледам боје, ћутим у присуству тврдих брда, можда
нисмо оно што смо жељели бити, ал' смо живи, и то буди наду у Божију милост.
Помолићу се за непријатеље и пријатеље збори Новембар док киша опет почиње да
пада.
