Српски превод службеног
француског текста „Заједничке изјаве”
Папа Павле VI и
Константинопољски Патријарх Атинагора
ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА
In ultima Oecumenicae Synodi
publica Sessione lecta ab Exc.mo P.D. Ioanne
Willebrands ab actis Secretariatus ad unitatem Christianorum Fovendam
1. Прожети захвалношћу Богу за
могућност коју им је дала његова милост – да се братски сусретну на
светом месту на коме је смрћу и васкрсењем Господа Исуса Христа извршена тајна
нашег спасења, и где је наитијем Светог Духа била рођена Црква – папа Павле
VI и патријарх Атинагора I нису заборавили на замисао коју су сваки са своје
стране гајили, да од сада не пропусте ниједан гест инспирисан љубављу који би
могао да олакша развој братских односа који се успостављају између Римкатоличке
Цркве и Константинопољске Православне Цркве. Они су уверени да на тај начин
одговарају позиву Божије милости који данас побуђује Римокатоличку Цркву и
Православну Цркву, као и све хришћане, да превазиђу разлике међу њима како би
поново постали »једно«, како је Господ Исус за њих тражио од свог
Оца.
2. Међу препрекама које се
налазе на путу развоја ових братских односа поверења и поштовања налази се и
сећање на болне одлуке, дела и инциденте, који
су 1054. године
довели до екскомуникације (одлучења) патријарха Михаила Керуларија
и два друга
достојанственика које су
изрекли легати римске
цркве, предвођени кардиналом Хумбертом, а ови су затим били објект
истог таквог одлучења од стране константинопољског патријарха и
синода.
3. Не можемо да учинимо да сви
ти догађаји нису били то што су били у том посебно тешком (мутном) историјском
раздобљу. Али данас, када се о њима суди на мирнији и уравнотеженији начин,
важно је да признамо претеривања која су на њима оставила своју мрљу и која су
касније довела до последица које су, колико можемо да проценимо, отишле много
даље од намера и предвиђања њихових актовних учесника тих догађаја, чије су се
одлуке тицале одређених личности, а не Цркава, и нису имале намеру да прекину
црквено општење између катедри Рима и Константинопоља.
4. Због тога папа Павле VI и
патријарх Атинагора I са својим синодом, убеђени да изражавају заједничку жељу
за правдом и неподељен осећај љубави својих верника, и подсећајући се речи
Господа (Мт 5, 23-24): «Зато дакле ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се
сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником,
и иди те се најпре помири са
братом својим», сагласно
изјављују:
а) да жале због увредљивих
речи, због неутемељених оптужби, због дела која су за осуду, који су са обе
стране означили или пратили тужне догађаје тог периода;
б) такође да жале због одлука
о одлучењу које су им следиле и да из црквеног
памћења уклањају сећање на те догађаје које све до данас делује као препрека
зближавању у љубави, и да желе да их предају забораву;
ц) на
крају, да жале
због непријатних догађаја
који су претходили (екскомуникацијама) и оних који су
следили и који су сви заједно, под утицајем различитих фактора, међу којима су
и међусобно неразумевање и неповерење, на крају довели до стварног прекида
црквеног општења.
5. Овај акт међусобне правде и
опраштања, тога су свесни папа Павле VI и патријарх Атинагора са својим
синодом, неће бити довољан да оконча старе и новије разлике које постоје међу
Римокатоличком Црквом и Православном Црквом, који ће, деловањем Светог Духа,
бити превладане чишћењем наших срца и кајањем за све историјске погрешке, а
захваљујући снажној жељи да се дође до заједничког исповедања и разумевања
апостолске вере и тога што та
вера од нас захтева.
Чинећи то, они верују да ће то
бити угодно Богу који нам одмах прашта, ако ми праштамо једни другима, и да ће
од стране целокупног хришћанског света, а посебно од стране Римокатоличке Цркве
и Православне Цркве, то бити прихваћено као израз искрене и узајамне жеље за
помирењем и као позив да се у духу узајамног поверења, поштовања и љубави
настави дијалог који ће их уз Божију помоћ довести да поново, ради највећег
добра душа верника и доласка царства Божијег, живе у пуној заједници вере, у
братској сагласности светотајинског живота какав је међу њима постојао за време
првих хиљаду година живота Цркве.
7. Децембра 1965.
