 |
| ИВАН МИХАЈЛОВИЧ АНДРЕЈЕВ |
Овај чланак (И.М.Андрејева), под једноставним
насловом Плачи! посвећен је успомени на Достојевског (који је више него и
једна друга личност у руској књижевности описао људску патњу и значење). У њему
се једноставно прича о једном хладном и „бесмисленом“ злочину у великом
америчком граду. Двадесетдеветогодишња мајка у Њујорку, у нападу беса, пребила
је намртво свог двомесечног сина и оставила га незамисливо унакаженог, не
изражавајући никакво жаљење због свог злочина.
Андрејев описује ране које је преживело мало тело, са
ужасавајућим клиничким детаљима – а онда престаје, знајући да ће се многи
читаоци побунити због таквих „непотребних“ детаља. „Људи су постали глуви на
патње. Они или не чују, или не желе да чују о томе што је учињено, не у ноћној
мори, него на јави“. Он призива православну савест својих читалаца. „Криви су
сви због једног и један због свих: ово је срж друштвеног морала хришћанства...
Сви смо ми криви, јер смо грешни; чинимо зло, додајемо наше зло светском
'складишту зла' , а ово се зло акумулира у неизмерну општу енергију зла и за
своје оваплоћење тражи сасуде тела без милосрђа; када их нађе, отелотвори се у
њима и она чине огромна злодела... Нека свако мисли о себи... Шта си ти радио
те вечери када је почињено ово невероватно, али истинито злодело? Можда је то
био твој грех, твоје неморално дело, твоја злоба која је у ствари била последња
кап што је препунила чашу зла? Ово је начин на који морамо гледати око себе ако
смо хришћани.
Плачите, браћо и сестре! Не стидите се ових суза!...
Плачите! И нека ове сузе буду извор у којем ће Господ крстити ово дете мученика,
које је вероватно било некрштено, будући помазано – уместо уљем – својом невином
дечјом крвљу. Плачите! Нека и ваше сузе буду извор другачије енергије, енергије
добра која се бори против енергије зла, која ће својом силом спасити бар једно
дете од невиних мука и бар једну мајку злочинца од неопростивог греха. Нека ове
сузе такође пробуде и многе равнодушне... Не стидите се да плачете сузама
жалости, саосећања и покајања“!
Ове речи представљају Андрејевљев завет који је
оставио нама, ревносни узвик његове душе. Човек ретке учености и осећајности,
излио је све своје таленте у служби Богу, са свим својим ватреним срцем и душом.
За њега истинско Православље није било фраза, нити обично средство за спасавање
самога себе од отпадништва исквареног света. Он је дубоко схватио: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а
ако ко изгуби живот свој Мене ради, наћи
ће га (Мт. 16;25); зато је он, будући дубоко укорењен у истинском
Православљу, провео свој живот не губећи
душу, жртвујући себе ради других, због љубави према Христу.
Одломак из књиге СВЕТИТЕЉИ РУСКИХ КАТАКОМБИ
(С.Роуз, И.М.Андрејев)
Издавачка кућа: РОМАНОВ – Бања Лука, Република Српска -
Србија
