Почетак рата.
У Малу Градусу, питомо банијско село, ушле
су колоне војника у црним униформама.
Почело је привођење свих одраслих
мушкараца и једва пунолетних дечака.
Срба.
И ускоро је на тргу у центру Градусе све
било пуно забринутих лица људи који су осећали како им ускоро следи пут у смрт.
Али се нико није супротстављао својим
бесним џелатима, јер су били свесни да би то била смртна пресуда њиховим
породицама.
Најгоре је у свему било то што су заточени
сужњи лично познавали своје наоружане усташке чуваре: са њима су одрастали,
ишли у школу и на сеоска прела и игранке, певали и играли "бећарац" и
скупа живели као с добрим комшијама и пријатељима.
Све до тада...
Један од заточених, Ђуро Деветак, снажно
грађени младић добродушног израза лица је тада замолио свог доскорашњег друга у
униформи да га пусти да се опрости од своје двогодишње кћерке Милке.
Слутио је да ће му то бити, можда, и
последњи сусрет и виђење са маленом, коју је тог истог јутра онако радосно
држао у рукама...
Овај му се некако необично осмехнуо и,
зачудо, пристао на Ђурину очајничку молбу.
И ускоро се појавила Ђурина млађа сестра
Марија, носећи Милкицу у наручју.
Али, тада је поменути усташа открио тајну
свог пристанка и оног чудног, ђаволског осмејка.
Рекао је свом доскорашњем пријатељу Ђури
да може да дотакне ручицу своје двогодишње Милке - али само ако то уради преко
његовог наоштреног бајонета.
Тражио је од очајног оца да длан стави на
врх оштрице, а онда притисне сечиво руком и тако, пробуразивши шаку - дотакне
кћеркину руцицу. Кроз бајонет.
Ђуро је тад схватио да више никада неће
видети ни своју родну кућу, ни сестру Марију, ни оца Душана, ни дједа Марка, ни
жену Мацу, ни мајку Стоју, ни малог Мирка још у пеленама...
Схватио је да је ово (у то више није било
никакве сумње) последњи његов додир, преко крвавог усташког бајонета, са руком
и животом његове вољене девојчице Милке. И да је више никада, АЛИ НИКАДА НЕЋЕ
ВИДЕТИ.
Разумео је овај снажни српски сељак благе
нарави и толиких недовршених и неостварених снова да је ово крај.
Крај свега што има везе са животом,
љубављу, срећом, његовом лепом Банијом и свим оним пејзажима, песмама и
обичајима родног краја. Крај онога што је било његово родно и завичајно, последњи
дан свега нормалног и познатог.
И крај наде да ће гледати Мирка и Милку
како расту и одрастају, постају људи и заснивају своје породице.
Крај снова да ће, једног дана, загрлити
своје унуке - онако снажно а нежно, како само он то уме.
Све је то разумео Ђура док је гледао у
изазивачки испружени бајонет и исцерено лице нечовека у усташкој униформи.
А иза бајонета се ка њему очајнички
пружала ручица његове Милке, већ уплакане од страха и свега што ју је
окруживало.
И, док су сви гледали у њега, несрећни
отац је притиснуо средину свог широког сељачког длана на шиљати врх челика.
Неподношљиви бол га није омео у његовој
намери.
Крв је шикљала и лице се грчило од немог
јаука, али је Ђуро притискао унутрашњу страну своје шаке и гурао длан на
сечиво - све док није пробушио руку и додирнуо прстиће своје од ужаса већ
сасвим избезумљене кћеркице.
А његова сестра Марија је лила сузе, без
икаквог звука, без иједног покрета, укочена у, речима неописивом болу због
свега што се пред њеним очима ту догађало. Као да се није истог тог јутра
гађала јастуцима са својим милим братом Ђуром, док их је строга мати Стоја
онако у шали прекоревала...
Овај дрхтави додир крваве очеве руке и
његове преплашене Милкице - последњи додир икада - остао је и све што је
преостало од до тог дана срећне породице.
Ђуру и оца му Душана су усташе одвеле у
Јасеновац.
Ђурина жена Маца и мајка му Стоја су,
после рата, све до смрти, никада не скидајући црнину, нетремице гледале низ
цесту према тргу одакле су им нељуди у црним униформама одвели мужа и сина,
чекајући их да се врате.
И тако сваког дана, од јутра до мрака, годинама...
Ту на тргу Мале Градусе је постојао
споменик подигнут жртвама усташког терора, али су га хрватске оружане снаге
порушиле у последњем рату.
А Ђурина Милка је расла у Дому за ратну
сирочад.
И касније се удала за Илију, личког дечака
кога су усташе натерале да гледа како на сеоском гробљу у Личким Осредцима
живог на ражњу пеку његовог деда-ујака.
И са њим добила Александра и мене,
Драгослава Бокана, недоклано парче наших скоро затртих породица.
Унука Ђуриног и праунука Душановог, који
је дочекао да се, много година касније, у униформи супротстави потомцима оног
дединог чудно осмехнутог "пријатеља" који му је онако
"великодушно" допустио да се, у својој крви, онако трагично опрости
од своје кћеркице, моје миле мајке.
Овај ноћни запис из моје породичне хронике
посвећујем свом драгом дједу Ђури, кога нисам упознао, чији гроб нисам могао да
посетим - ни да га чврсто стиснем за ону окрвављену руку и пољубим је.
Тој светачкој дједовој руци, одавно још
иструлелој на неком јасеновачком стратишту се често молим, тражећи од ње утеху
и охрабрење.
Она ми је нешто најсветије и најважније у
животу.
То је мој Свети Грал и сићушни делић
заједничких моштију Светих Српских Великомученика Јасеновачких.
Колико ли је само оваквих прича уткано у
још им ненаписано Житије?!...
То је наше српско и православно, болно и
величанствено Предање, што нам не да да заборавимо ко смо и какве су нам
дужности заувек задате.
Покој им, свима, њиховој НАПАЋЕНОЈ души.
И слава им!
Преузето са Фејсбук профила г-дина Драгослава Бокана
