Један
барски дан може бити пун изненађења, лијеп, радостан. Постоји и тужан барски дан, а може
бити и обичан, личити на серију дана који су као јаје јајету истовјетни, уопштено
говорећи више је истих него различитих барских дана!
Поготово када зима окује, или кад се југо зацари па пошаље своју војску облака
која се улогори између Сутормана, Лисиња, Румије, Волујице и плавога,
опростите, сивога мора, прозори се тада затворе и завјесе навуку,
слушајући олуке како звоне, заробљава нас туга и лови сан.
Ја ћу овдје кратко
описати један зимски барски дан. Не, нећу овим комјутерским пером описивати
таласе мора, јужину, низак притисак, влагу, кишу по улицама, причаћу о ономе
што је заблистало и што се са правом може назвати и дан и свјетло и разлог
среће, то је једна дјевојчица!
На први поглед,
казали би многи, то је обична дјевојчица, дијете к'о дијете, ма, господо имамо
ми много таквих дјевојчица, погледајте вртић, не знаш која је љепша од
љепше....Јесте господо, али ова дјевојчица је данас направила велико дјело, а
опет, сва је некако посебна и драга!
Она има златну
косу, и њен деда каже када она зијева: „Јао, па ова ће мала да ме прогута“, има
небески осмјех анђела и недоумицу: Гдје је био Крцко Орашчић када је тата био
мали?
Она има ту моћ да
развеје и отклони све бриге овога свијета, да проблеме великих, једноставно и
лако, испрати напоље и закључа за њима врата, она је разлог живота, пјесма
Богу, а сва је тако мала, у сами џеп би стала!
Њен тата и ја,
видјевши се послије дуго времена, ширили смо једра приче која би могла трајати
данима, спомињали драге пријатеље и прошла времена, озбиљно (како то умију
старији!) и са тугом зборили о људским удесима и страдањима, а она, она нас је
својим цвркутом сваког трена враћала на стазу рајску, и у овом кишном дану
створила Сунце, чисто плаво небо, мирисе цвијећа, безброј боја, пјесму, ту дивну
поезију дјечије душе.
О да! Ми смо се играли
жмурке (она је бројала од једанаест до петнаест док сам се незграпно крио!), сакривала се испод стола како би „забринула“ тату, јер га је „оставила“
и отишла у вртић!
Возили смо се и аутом,
сва храбра премјестила се са својег дјечјег сједишта на средину и објавила нам
храбри подвиг! Казала је тати: Појачај музику, а сама је најљепша мелодија што
се замислити може!
Ех, ех, подсјећају
ме господа: па које је то велико дјело направила? Моја господо, зар ово није велико дјело? Нема везе ако то нисте чули, чујте сада!
Та, малецка,
предивна дјевојчица, Божији дар какав се само замислити може, ведрином и
љубављу је озарила душу, вратила молитву, учврстила вјеру, поклонила наду,
посијала доброту, позвала на добра дјела, да, и малим потезом кичице подигла
овај пали свијет. Ведрину је, ноншалантно, даровала и ево, не силази осмјех са
лица, тајно испод стола (мада је и њен тата видио!) додала смисао живота и
љубав за читав Божији свијет.
Браво, браво –
кличу господа, ето и њима осмјех на лицима - ал' кажи нам нешто и о њеном тати.
Господо моја, па
зар вам није о њему довољно рекла она, та дивна дјевојчица која ће заувијек,
као звијезда на небу, сијати!
