Тин Ујевић - Запис на прагу

Тин Ујевић - Запис на прагу

Ове пјесме то нисам ја, иако сам их ја написао.

Ови јауци, то нисам ја, премда сам их збиља уздисао.

Мој прави живот, ја сам само дисао.

Јер ја живим и кад пјесма умре. Ја живим и кад патња мине.

Има у мени немира драгог, а има и моје ширине.

Ја пуштам и другог да говори за ме.

А и сам говорим друге саме.

Ја не марим човјек бити ако сам умио људе боговски рећи.

О, ја.

Ја сам од себе и мањи и већи.

О, ја.

Мој други и мој трећи.

Ја не сањам о срећи. Но не сумњам о срећи.

Гле овог двојства и тројства мога:

има у мени тмине,

но има у мени и ведрине,

и моја дивна слога.

Kokot - Voda iz solitera (radio-edit)

Орловача блуз

Нема нас,

отишли су незнано куд они дивни ангели Врдника

што су појали са нама улицама Богом заштићеног Београда.

Нема нас,

појела нас ријека самољубља изгубљених битака скученог житија.

Нисмо умјели праштати,

па се „добитак“ пренио у следеће коло,

ово наше угашено, хладно, ником потребно.

Једног дана неће бити јесени, каприца,

слободне воље да залупимо вратима.

Нећемо моћи тјерати из срца,

остајемо без власти,

биће само помрчина састављена од погрешног хтијења овог лудог вијека.

Логика мрзи пјесника,

а ко ће те за то питати кад позове Орловача?

Они са најмањим чиновима ће се узвисити,

ти си у овом свијету највећа.

А и пјесници су дерани,

осјећајнији су од папирних новчаница,

замисли само ту дрскост!

Barba Vojo radio barski edit rmx: Oi Va Voi (feat. Ben Hassan) - D'ror yikra

Mistakis radio predstavlja kao najavu dj nastupa barbe Voja Mistovića ovog ljeta:
Oi Va Voi (feat. Ben Hassan) - D'ror yikra  (barba vojo radio barski edit)
Radio edit verzija miksovana u mistakisradio studiju jun 2015

ГОРЕ ОД СВАКЕ ЈЕРЕСИ - одговор протосинђелу Јовану

На ниједну чињеницу из мојег прошлог текста О. Јован није дао контрааргумент, већ ме назвао лукавим, фанатиком, опасним по српски народ... Поред низа увреда (да ли се тако брани вјера о. Јоване?), само је на потоњу тезу о одлуци синода СПЦ о рашчињењу епископа Артемија покушао дати одговор, на који ћу даље у тексту одговорити.                                                                                                                              

Са канонске тачке гледишта, мој претходни текст је био сасвим довољан  да сваки боготражитељ увиди како стоје ствари, и ту се налази рјешење: мој искључиви мотив је истина, док је мотив о.Јована апологија исповједања вјере епископа Артемија.

Но, кренимо редом.

У првом пасусу (а и даље на другом мјесту) о. Јован тврди да ја „покушавам одбранити старокалендарски раскол“. Ово је очигледна замјена теза да се замажу очи вјернима. Ко је о. Јоване направио раскол? Да ли новокалендарци увођењем папског календара и новотарија или старокалендарци који су остали вјерни ономе што су нам оставили Свети Оци? На Крстовдан 1925. године сам Бог је ријешио ту дилему појавом часног крста на небу, када су и полицајци, који су били послани од стране грчке државе да растуре молитвено сабрање вјерних, сви листом, пришли онима који су остали вјерни предању.
Ваши аргументи о. Јоване су у стилу коментара тадашњих новокалендараца на чудо: “Ето, заблудјели, Господ вам говори да је Крстовдан био прије тринаест дана“.                                                             

Истинска Православна Црква је одана Христу, она је вјерна Њему а не свјетским токовима и модернизму.

О. Јован ми спочитава неки хокус-покус датум од када СПЦ нема благодат, па када се увјерио да ја о одређеном датуму нисам ни говорио, позива ме да ја одредим тај датум када је од СПЦ одступила благодат! Тотални нонсенс.

Затим ме више пута у тексту пријављује г-дину Добрилу Дедеићу, предсједнику Српске Листе, наводећи да су моји ставови штетни по српски народ у Црној Гори и да су ми хипотезе лукаве. Него о. Јоване, да ли је штетније и лукавије казати народу истину да је Српска Православна Црква у пуном молитвеном општењу са монофизитима (а ви их називате дохалкидонцима, да не би увриједили своју браћу) који су осуђени на четвртом васељенском сабору и предати анатеми, или сакривати, као што радите ви, ту истину?                                                                                                                               

Да ли је штетније и лукавије ћутати о свему ономе што сам навео у прошлом тексту (а ви те истините факте нисте могли оспорити) или саопштити све те чињенице  вјерном народу? 

Нека о овоме пресуди народ.                                                  

„Спознајте истину и она ће вас ослободити“ каже Господ у Светом Писму, међутим, и поред очију и ушију ви не чујете и не видите.

На другом мјесту слиједи духовни харакири протосинђела Јована: "Питам се да ли Дедејић зна шта Мистовић заступа. То није нимало безазленије од екуменизма". Опет ме пријављује разредном старјешини.

Испада да истина, истинити аргументи (а ниједан аргумент о. Јован није побио) нису нимало безазленији од екуменизма. Чудна нека логика о. Јоване - значи, они који саслужују и молитвено опште са преко 360 ђавољих секти су вам браћа и пуни благодати, они који евхаристијски опште са Ватиканом и монофизитима су у истини, а они који не опште са јеретицима и неће да имају ништа са онима који потпадају под саборске анатеме су „фанатици“ који нису вриједни спомена, како ви то наглашавате. Да ли је, цијењени оче, анатема екуменизма Руске Православне Заграничне Цркве глас истине или глас лажи?

Ова горња тврдња О. Јована се не може подвести ни под термином „парадокс“ - јер се парадокс може и доказати.

Реаговање поводом текста "Процват српског лутеранства" - ФБ странице Православље Живот Вечни

ЦРКВА ХРИСТОВА И ЊЕНИ ПРОТИВНИЦИ КОЈИ ЈЕ НАПАДАЈУ,
ИКОНА ИЗ 17 ВИЈЕКА СА СВЕТЕ ГОРЕ, У ДОЊЕМ ДЕСНОМ УГЛУ
ЛАЖНИ ПРАВОСЛАВЦИ ЕКУМЕНИСТИ

Читава поставка текста, односно тезе коју брани аутор, је постављена на стакленим ногама. Он покушава примјере отпадања од Цркве Православне кроз вјекове пресликати, као идентичну ситуацију, на једну помјесну Цркву каква је СПЦ. Ми ћемо у даљем тексту образложити и доказати да је та теорија погрешна и не одсликава право стање ствари

Непотписани аутор као своју почетну тезу наводи да су сви проблеми у Српској Православној Цркви почели тзв. „демократизацијом цркве“ и то поткрепљује наводима о реформи богослужења.

Проблеми су почели много раније. Навешћемо да су богоборне атеистичке власти бирале следеће патријархе: Викентија Проданова, Германа Ђорића, Павла Стојчевића (нешто касније ћемо о избору потоњег Иринеја). Ти избори су у потпуној супротности са свештеним канонима Цркве Православне, поготово што је то урадила богоборна атеистичка власт, која се, како у Русији, тако касније и у Србији борила директно против Цркве Православне. Потчињавање унутрашње слободе Цркве земаљским богоборним властима у савременом Православљу се назива јерес сергијанизма, и као таквог су га анатемисале у Русији Руска Православна Црква која је сишла у катакомбе и Руска Загранична Црква која је основана у Сремским Карловцима код нас, чије духовне ауторитете Светог Јована Шангајског, Светог Филарета Вознесенског, Светог Теофана Полтавског, митрополита Аверкија, Антонија и осталих нико не може оспорити. Суштина сергијанизма је прављење лажне цркве која стоји под контролом безбожних комуниста.

Навешћемо да је Герман, којег су директно изабрали Слободан Пенезић Крцун и Добрица Ћосић (под будним оком Крста Лековића, вође вјерске УДБ-е), увео СПЦ у Свјетски Савез Цркава, те предсједавао том антихристовском организацијом. 

Проблеми су, заиста, почели раније, што свједоче и авва Јустин Поповић, Свети Николај Велимировић, јеромонах Арсеније Тошовић и други духовни ауторитети.

Да не спомињемо да је погрешна пракса крштења, а крштење је темељ наше вјере, уведена још и прије другог свјетског рата. Тако да ауторова теза није тачна. Но, ово је само мали дјелић оног што се још дешавало кроз ту тужну историју...

Само кратко, у двије ријечи, ћемо се осврнути на пишчево образлагање суштине протестантизма. Зашто се он појавио баш код Германа, због чега је био у том народу погодно тле, а и саму суштину тог вјероисповједања, брилијантно је објаснио Ф.М. Достојевски у „Пишчевом дневнику“, и топло га препоручујем аутору  јер ће, након читања, имати бољи увид у тај проблем.

Но, да видимо кога аутор сврстава у протестанте:

Аутор наводи на првом мјесту старокалендарце. Казује да старокалендарци од „тамо неке године“ одричу благодат СПЦ-у служећи се схоластиком Томе Аквинског, наиме да „одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве“. И као противтезу казује да „Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену“.

Као прво, не постоји ни једна старокалендарска Истинита Црква Православна  која, прије свега, признаје учења Томе Аквинског или се са њима служи, већ своје вјероисповједне позиције темеље на Васељенским и помјесним саборима, на предању које нам оставише Свети Оци.

Да видимо какво је, заиста, стање на терену, те да докажемо да ауторова тврдња не стоји у истини.

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ ГАЗИ ПАПУ

Горе смо споменули неканоска постављања патријараха и јерес сергијанизма. 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и Папа римски Павле Шести су признали обострано свете тајне , те скинули и анатеме из 1054. године. Све то без повратка Ватикана на вјероисповједне позиције прије увођења „filioque“. СПЦ није због тога прекинула општење са васељенским патријархом, те саучествује у општењу са Ватиканом преко евхаристијског општења Цариградске патријаршије са Папом. О томе је писао Свети Филарет у својим „Посланицама туге“. Овдје нећемо наводити још безбројна саслуживања клирика и владика СПЦ са протестантима, англиканцима и осталим...

1996. године, у Шамбезију, Српска Православна Црква је потписала исти такав документ о унији са Ватиканом.

Нешто раније 1994. године у Баламанду, Српска Православна Црква је ушла у пуно евхаристијско општење са Монофизитском црквом ( а да се ови нису покајали за своје злославље), која је саборно анатемисана на Четвртом Васељенском Сабору. Монофизити, иначе, одричу двије Христове природе. Са монофизитским владиком саслуживао је и Јован Шумадијски у цркви на Аеродрому у Крагујевцу.

Свето писмо каже: „Ко се свеже са блудницом и сам је блудник“.

О саслуживању са новокалендарцима не треба трошити ријечи. Зар се Господ два пута родио на земљи, зар је два пута васкрснуо? О самом проблему новокалендарског раскола аутор може прочитати изузетан богословски текст, једног од највећих, ако не и највећег богословског ауторитета двадесетог вијека, духовника царске породице Романових, епископа Светог Теофана Полтавског. 

Ево линк до тог текста:  http://mistakisradio.blogspot.com/2015/03/sv-teofan-o-kalendaru.html

Наводити још и чланство у свејеретичком сабору нечастивих Свјетском Савезу Цркава, праксу наопаког крштења, може ли бити доста, да писац увиди да је стање на терену алармантно. И, да ли ту има благодати? О симонији и осталим преступљењима, је ли потребито говорити?

Војо Мистовић - Сербски homo politicus

НИКОЛА ПАШИЋ

Да се све објасни политичарем можда је ово сад најпогоднији тренутак, јер смо толико обамрли, што би црмничка буквица рекла: утулили смо га као народ.

У протеклих стотињак година често дижемо велелепне споменике, баш онима, који су умјесто јабуке, увалили камен. „Увалити“ је постао синоним наше свакодневнице, то је најчешћа наша мисао, иако доста пута несвјесни, што би „комјутерска улица рекла“: по дифолту, чинимо најгнусније ствари.

Но, та гнусоба је распрострањена кроз сами ваздух. Земља је премрежена, а ми ухваћени.

Ето, какав може бити политичар из нашег сокака?

Српски политичар, маде ин либресе, опијен пењањем на друштвеној љествици, убијежден свакога дана да је мудрији и паметнији, и да непогрешиво води своју активност увијек, ил' да кажемо редовно, испостави народу рачун: нокаут и пад!

Извршили смо ми Срби подоста харакирија, помагали су нам и наши околни непријатељи нештедимице. Али има једна стара пјесма, од Слоба Ковачевића: „Сами себи ми смо криви“.

Хајдемо мало у историју.

Краљевина Србија је хитала у навечерје прве свјетске војне да потпише конкордат са Ватиканом, што би краљ Милан Обреновић рекао за бискупа Штросмајера: како би се „курталисала“ утицаја Аустроугарске. Ватикан је био изненађен на шта је све Србија пристајала под диригентском палицом Николе Пашића. Било је доста противних гласова у Србији, али се новинска пажња, (мада је боље рећи, цијело мњење) полако, али сигурно, везивала за ову тезу о „курталисању“. Глас Православне Цркве све се мање чуо. Гушила га је држава, тачније „homo politicus“.

Тадашње српске владе пуних тридесет година нису, осим општих уставних одредби, донијеле закон са којим би се заштитила Црква Православна и материјално и духовно (симфонија земаљске и духовне власти), те порадиле на њеном напретку. Црква Србинова је извојевала побједу и ослобођење од Турака. Она је била брана и штит српскога народа. „Кад смо с Богом јаки, ко ће против нас“?

Министар просвете и црквених дјела је образовао 1913. комисију која би испитала и проучила, те на крају, из политических разлога, порадила на склапању конкордата, и она је то сјајно учинила у правцу који је хтјела званична српска влада. Издвојено мишљење протојереја Стевана Веселиновића се није узимало у обзир.

Српски политичари се нијесу хтјели освртати иза себе, јер кад би се осврнули чули би исповједнички глас митрополита Михајла, па макар само ону једну реченицу да „без Српске Цркве и њене сагласности држава не може и не смије потписати конкордат“. Српска Православна Црква није имала ништа против да се нека конвенција или уговор потпише са Ватиканом, али никако на штету већинског православног народа.

Србија је дала и више него што је Ватикан тражио, о томе сликовито говори примјер мјешаних бракова. Раније, на предлоге бискупа Штросмајера да се васпитање дјеце у таквим браковима препусти слободној вољи супружника (а то није по католичким правилима) Србија је одговарала негативно, док је у новопеченом конкордату ту улогу препустила католичком супружнику.

Занемарио се и став надбискупа барског Николе Добречића, великог српског патриоте, да јурисдикцију над католицима у Србији преузме надбискупија барска. Такав предлог је дао и Весник Српске Цркве 1897. године, образлажући, између осталог, да би се тако Србија заштитила и од Аустроугарске и од прозелитске политике Ватикана.

О историјском праву барске надбискупије је писао и Никодим Милаш, чувени каноничар, поводом афере око Светојеронимског института у Риму   (када је Ватикан све јужнословенске католике прогласио Хрватима).

Свети Теофан - Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена

Свети Теофан Бистров (1874-1940) архиепископ Полтавски и Перејеславски

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРСКОМ РАЧУНАЊУ ВРЕМЕНА

Питање: Шта је то стари и нови календар којим се рачуна време?

Одговор: Стари календар је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен 1. Васељенским Сабором (325.године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт увођења новог „научног“ календара од стране Римокатоличке цркве у 16. веку при папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског календара, јер је то питање научно нерешиво.

Према томе, тај календар јесте симбол јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и разделења.

Докази: „Предања установљена ради нас су писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним“ (Алфавит, Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и Светих Отаца, свако издање)

„Чувајмо сва древна Предања установљена за нас писмено или усмено“... (Догмат 7. Васељенског Сабора)

„Мислим пак, да је по Светим Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања“ (Свети Василије Велики правило 92; упореди: исти, правило 91; 1. Кор. 11,2 ; Сол. 2,15 и 3,6).

Такође и сами свештени канони одлучно објављују себе „тврдим и ненарушивим“ (6. Васељенски Сабор правило 2), „неразоривим и непоколебљивим“ (7. Васељенски Сабор правило 1) и призивају „да се до сада изложена правила чувају“ (4. Васељенски Сабор правило 1).

Знаменити митрополит Петар Могила је изјавио „да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи противно црквеним канонима... тако је мислио и чинио јерарх, који је био најбољи украс Православне Цркве (Црквене Вести „Журнали заседања“... 1906. године бр. 21, стр. 1349-50)

Црква, да би остала Црква, по захтеву својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно и изражено у 2. правилу 6. Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.

Свети Игњатије Брјанчанинов - О немогућности спасења изван Цркве Христове

Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху.

"Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог.

Казне - судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн. 6,28 - 29).

В.Н.Врангел И.Њекрасову- О пјесми „Признаки жизни"

Војо Мистовић: В.Н.Врангел И.Њекрасову- О пјесми „Признаки жизни"

Поштовани колега Њекрасов,

Прелази ми осмјех преко лица сјетивши се нашег сусрета у поезду. Путовали смо за Москву. Чини ми се да сам имао право избора не бих могао изабрати сроднију душу од Вас... Сјећам се наших московских дана у славјанским комитетима. Све то пролази кроз главу, прве јесење слике,  ватрена љубав за родину, за братју Словене, Сербе надасве, житије дивног пријатељства које траје.

Али пјесма, Ваша пјесма мој добри пријатељу је та која је покренула мелодију у мојему духу. Први стих, тако упечатљив јер је истинит и пун духа (купили сте ме за сва времена):

              

                 

                         Она долази у сновима као неочекивана верна незнанка,

лирика мекана, чиста, тријумфална.

И зато жели да те упије јер не жали себе, она, та опојна незнанка приноси себе на дар.

И тако виртуозно прелазите у пламен борбе унутрашње, Ви успјешно крманите бродом поред хридина, сликајући тако њежно, упечатљиво, на тренутке болно. Јер ту је описана сва срећа и туга, ту се кида, пада и устаје! Ту је нада скована у уму и човјек се придиже.

Жао ми је пријатељу јер смо мало слова размјенили о 

нашем љубљеном Православљу. 

Тако младалачка трећа строфа, јуност која буја кроз жиле, но, проничући у нит и дајући одгонетку: самољубље је гордост, а гордост је одсуство љубави, и ту је „шифра“ човјековог колебања. А ово је земља, планета на којој се све плаћа успут. Млади човјек тачније проникне у суштаство, старији се, ако су умртвили покајање, гуше у мору сумњивих нагодби са савјешћу, па је видик замућен, прљав од блата. У овом гордом вијеку помјерају се границе чудовишних хтјења, равнодушност је поробила срце већине зато се дешавају екстреми, а рјешење постоји, но човјек се разбија о стијење, али устаје, мислим да устаје са њежним напрезањем. То је младост писала! Изванредно, аквамарин...

Тако казује прави поета о љубави. Са пјесмом додирујете срце човјеку, а то није мала ствар. Сербски превод је топао нисам се ни бринуо, уосталом, Руси и Серби су једно срце, једна душа.

Приредили сте ми дивне дане и ноћи са Вашом поезијом, и искрено се радујем идеји да заједно посјетимо сербски Београд на прољеће. Думаћу о томе, вријеме нових бура неочекиваних догађаја у немирном свијету је пред нама...

Господ да вас помилује и сачува.

С дубоким поштовањем,

Владимир Николајевич Врангел