Војо Мистовић - Барски дан (Прича о једној дјевојчици)

Један барски дан може бити пун изненађења, лијеп, радостан. Постоји и тужан барски дан, а може бити и обичан, личити на серију дана који су као јаје јајету истовјетни, уопштено говорећи више је истих него различитих барских дана! Поготово када зима окује, или кад се југо зацари па пошаље своју војску облака која се улогори између Сутормана, Лисиња, Румије, Волујице и плавога, опростите, сивога мора, прозори се тада затворе и завјесе навуку, слушајући олуке како звоне, заробљава нас туга и лови сан.

Ја ћу овдје кратко описати један зимски барски дан. Не, нећу овим комјутерским пером описивати таласе мора, јужину, низак притисак, влагу, кишу по улицама, причаћу о ономе што је заблистало и што се са правом може назвати и дан и свјетло и разлог среће, то је једна дјевојчица!  

На први поглед, казали би многи, то је обична дјевојчица, дијете к'о дијете, ма, господо имамо ми много таквих дјевојчица, погледајте вртић, не знаш која је љепша од љепше....Јесте господо, али ова дјевојчица је данас направила велико дјело, а опет, сва је некако посебна и драга!

Она има златну косу, и њен деда каже када она зијева: „Јао, па ова ће мала да ме прогута“, има небески осмјех анђела и недоумицу: Гдје је био Крцко Орашчић када је тата био мали?

Она има ту моћ да развеје и отклони све бриге овога свијета, да проблеме великих, једноставно и лако, испрати напоље и закључа за њима врата, она је разлог живота, пјесма Богу, а сва је тако мала, у сами џеп би стала!

Њен тата и ја, видјевши се послије дуго времена, ширили смо једра приче која би могла трајати данима, спомињали драге пријатеље и прошла времена, озбиљно (како то умију старији!) и са тугом зборили о људским удесима и страдањима, а она, она нас је својим цвркутом сваког трена враћала на стазу рајску, и у овом кишном дану створила Сунце, чисто плаво небо, мирисе цвијећа, безброј боја, пјесму, ту дивну поезију дјечије душе. 

О да! Ми смо се играли жмурке (она је бројала од једанаест до петнаест док сам се незграпно крио!), сакривала се испод стола како би „забринула“ тату, јер га је „оставила“ и отишла у вртић! 

Возили смо се и аутом, сва храбра премјестила се са својег дјечјег сједишта на средину и објавила нам храбри подвиг! Казала је тати: Појачај музику, а сама је најљепша мелодија што се замислити може!

Ех, ех, подсјећају ме господа: па које је то велико дјело направила? Моја господо, зар ово није велико дјело? Нема везе ако то нисте чули, чујте сада!

Та, малецка, предивна дјевојчица, Божији дар какав се само замислити може, ведрином и љубављу је озарила душу, вратила молитву, учврстила вјеру, поклонила наду, посијала доброту, позвала на добра дјела, да, и малим потезом кичице подигла овај пали свијет. Ведрину је, ноншалантно, даровала и ево, не силази осмјех са лица, тајно испод стола (мада је и њен тата видио!) додала смисао живота и љубав за читав Божији свијет.

Браво, браво – кличу господа, ето и њима осмјех на лицима - ал' кажи нам нешто и о њеном тати.

Господо моја, па зар вам није о њему довољно рекла она, та дивна дјевојчица која ће заувијек, као звијезда на небу, сијати!

Барба Војо - Новембар

Барба Војо - Новембар

Новембар у Бару. Какво једноставно суштаство...Дошао сам јутром  из правца Албаније, старим путем. Бар је обасјавало прво јутарње сунце, иза Волујице разбијена војска облака која се ипак прегруписавала, потајно казујући да ће ускоро поново напасти.

Новембар, тако тежак срцу мојему, а прирастао за сердце као вољена жена.

Можда је крив Том Вејтс и "Новембар" којег смо  заједничким напорима слушали скадарски таксиста и ја...

Да, у новембру сам угледао овај свијет.

У новембру ме сустиже јужина и мокре улице, километри стаза које знам жмурећи. Сустиже ме и мисао на Небо и дарове.

Свагда присутна, као нокаут у првој рунди, увијек спремна, вреба иза угла барска тежина. Паднеш, битно се подићи, настављаш даље пркосан и никако њихов.

Новембар је био увијек мој вјеран друг. Чамили смо на обали, у три ујутру, кад топли валови долазе са пучине, писали стих, ковали слова. Новембар има бијела и жута барска свијетла, тиху одбрану Волујице. Румија, она је претходница тима који се креће у том правцу. Облаци и ноћи играју чаробни плес наговјештавајући да, ипак постоји бољи свијет од пролазног који сваки ноћ умире и јутром се поново рађа...

Новембар, прве тајне радија и писања графита у дјевојачким улазима...

Сјећања, мој другарес, навиру сјећања, помијешале се боје, проболе стријелом сердце, сузе су пале....

Данас сам срео најбољег пријатеља, Бог га води кроз живот...

Са терасе гледам боје, ћутим у присуству тврдих брда, можда нисмо оно што смо жељели бити, ал' смо живи, и то буди наду у Божију милост. Помолићу се за непријатеље и пријатеље збори Новембар док киша опет почиње да пада.

Вечерас певам стихове о твојој срећи

Вечерас певам стихове о твојој срећи

док потрошена моја младост свира и смеје се

окрећу се за нама све скривене приче и туђа, беспотребна хтења,

воље које не воле  радост на лицима човечијим.

Певам, певај са мном и ти

страх наметнути да разбијемо,

као што окупатор разбије зубе на дедовини коју хоће да отме.

Барба Војо: Вечерас ме притиска туга

Вечерас ме притиска туга,

због пребрзих речи прелештеног ума

и ветар што завија иза угла,

подсећа душу на погрешан корак.

Барба Војо Мистовић: Устајте мртви да ми полијегамо (мало)

Устајте мртви да ми полијегамо (мало)

                           Киргизија војшти на Русију,

                         Норвежани питају Швеђане: Што је  било?

                         Аждахе напале Танзанију,

                            код предсједника нашли сто и једно кило.

                            Јапан воли Нигерију пуно,

                             донијеше и запалише људска права,

                               злато више не вриједи ништа,

                             у животу јаше УжаСтрава.

Птица је ушла у моју кућу

Техника народу

Рандом одговори

Оружје у нашим рукама

Црвено дугме - десно или лево

Ко је произвео хтења?

Ко нуди сламку и спас?

Моја кожо, да ли ће те одрати?

Или ћу бити изабран, да муком заливам овај свет,

у трњу, сам,

са њеном сликом на грудима,

па је моја самоћа варка за непријатеља

њихов смртни ропац

не што бих ја то хтео,

звижди преко отаџбинских планина

Волим те као слободу,

За тебе се борим,

рањена невесто моја.

Србија моја љубљена

Србија моја љубљена

Пише: Војо Мистовић

Србија, каква је то реч, јака, јача од планина и тврдих стена, земља љубљена, почива на праведности часних предака. 

Земља моја, угрувана од нечастивога хтења, држи се у срцу по селима, њивама,  рекама, и свим оним шумарцима где смо трчали као деца. 

Србија моја најмилија, због тебе плачем и за тебе се молим, ти си љупка дедовина, мирис ливада, погача мајчина, зној по рукама добрих мужева.

Видим твоје рањене руке и изборана чела уморних жена, топлину дома, светиње, мала црква породице. Брали смо кукуруз и цепали дрва, ишли на мобу пријатељу сељаку. Певали песму крај твојих лугова, љубили веру, имали наду.

Моја отаџбина не мрзи никог, ал' је свесна својег назначења, тврди грудобран истине и правде по вољи вишњега Господа Бога Оца, Сина и Светог Духа. Амин.

Своје грехе наплаћујемо сами, смрт нас коси по улицама, болести и немоћи, туге, кад лоше помислимо, кажемо, учинимо ближњем свом. Изједамо изнутра сами себе.

Мој народ пати, дишем речима светог апостола Павла , за сву телесну браћу и сестре  Израиљце , због спасења њиховог пошао бих у пакао.

Мој народ је добар, претучен од подметнутих лажних вредности, уморан, опет негде пројави  искру мудру и тиху, сјајну.

Срби моји нису заборавили мислити добро, то је и време на земаљском шару изаткало у карактер народног битија.

Но, тужна је душа моја због браће и сестара мојих. Многа чедоморства чинимо, гине нам младост на аутопутевима, телевизије и прочи медији усађују пластичан ум, уместо од Бога датог, те раде у славу убиства народа  покретајући најниже страсти које наводе на несрећу.

Србија, тако лепа у јесен као невеста. Њен је вео преко ливада, шљивара, ораница, шума и милује Србе своје, песму пева, слави Створитеља.

Сваки Србин има муку, велику као свемир, дубоку, мистичну, пролази кроз поља добра и зла, ветрови га туку. Сваки Србин и Србкиња у себи носе скривену тугу, која у жалости зове песмом Господа Бога, као што то уме душа непроцењива.

Лепо је то уредио Бог: најлепше ствари на овом свету су џабе. Колико кошта осмех, покрет љубави, молитва, часна намеренија ил' добро дело? Умеју Срби то даривати, гостољубљем миловати.

Помолимо се, макар  једном дневно, уздахнимо из сердца гласно, за своју отаџбину, за све људе њене. Љубљена наша Србија од камена и мора, ливада и поља.

Морнарске приповести: Самоћа

Самоћа, плете своју мрежу. Није ни тиха ни гласна. Стеже ненаметљиво.

Те мисли као печат отиснуте на моју душу врте се данима. Сам, као на крају света, а ту у једном шумадијском селу. Врућина стеже.

Често човек призива самоћу и бежи од ларме и буке. Заправо, где се та бука одвија? Да ли у спољашњем свету или у  човековој души?

Самоћа, да ли је спремна за величање или поругу – исто питање као кад треба одабрати лево или десно. Сав се човеков живот састоји од дилема, избора...Који је мој избор?

У самоћи још једна кафа, прошверцовани котробан и глава под чесмом. У самоћи без великих тема, преокупација, сукоба мишљења, народоносних идеја. У сопственој баруштини сталних питања, одговора или једноставне линије бескрајне равнодушности и великог ништавила.

Самоћа постави питање несретног житија додајући страх, безвољност и разочарање. Упита за претходне промашаје, тешећи да су промашаји човеку својствени, стављајући дуализам у основи – опет ништа ново.

Захваљујући самоћи речи се боље чују, у  тој тишини самачких дана и ноћи. Самац не бива странац.

Извире идеја о самачкој идеологији. На самачкој скупштини. Идеја о самачком збору разбија суштаство странствовања и претвара се у збориште беспосленог света који у реалном животу проводи време самујући.

Разне мисли походе у самоћи. Њима оквир не треба. Које су мисли моје? Које су прилог? То се у самоћи најгласније разлучује.

Почетак самачког дана очекује да не прође у самоћи. Скривена нада јутром је најјача. Како одмиче дан нада се не гаси  већ слаби. Када падне ноћ и човек се припрема за лежник,  нада се живо наслања на следећи дан, тај мини живот од рађања до смрти који изгледа тако далеко и нестварно у самачкој песми  што је тужно слушам данима.

Просуло се мастило самоће. Слабашан ветар заварава несносну врућину ових врелих дана и шири видокруг самоће преко брежуљака, њива, ливада, воћњака и мисли које су много пута прошле овуда, које се врте  као на рингишпилу,  у новом времену узимајући данак.

Мој најбољи самачки друг.

Морнарске приповести: Шврлетови покрети, други део

II

Црпимо ли мудрост из себе самих или народа којем припадамо, духа који нас је задојио? Певамо ли песме о љубави, мислимо ли добро  да би тако освојили свет?  Питања која се завршавају тачком, у долини плача ипак чујемо славуја глас. 

Птица кад пева лепоту носи  поглед и осмех, из срца уздах. Тако мило говорих са тобом, твоја је душа к'о памука додир, лепо јутро македонске земље, са облацима лаким  златних јесењих дана.

Плави месец је далеко, очи у којима се огледа  више нису ту. Мењали смо их за тескобу и поуздање у сопствене силе.

Лако је признати пораз и остати у части. Али гордост каља образ.

Блато, са јесени долазе каљави путеви, браон увод у белу зиму. Окреће планета  круг, сувишак од срца остао је сасушен на празној цести. Ко ће се вратити кући, а ко ће остати ласта, питање за доконе прогнозере у црном, непрегледном  мору.

Ко ће бити добрица ове приче?

Остаће трагови слатке прелести, вечерњих прича и дрхтаја у тами. Звезде се просуле по том чаробном,  а бодљикавом путу, питање је колико смо спремни крв пустити. И колико?

На земљи се стално одигравају битке. Ратујемо најчешће против себе самих. Битка нам даје смисао, мада се,  као и све на шару  може употребити двојако.

Да ли смо глумци, пуки актери  или збиља  борци?

Данас је уселио облачан дан.

Можда тамо негде, на другом крају света, људи немају брига?

У прозорима брезе. Кроз њих провирују облаци ношени ветром и песмом шумадијске добре јесени. Печен лебац и фурунче, зујање пчела, простирка од цвећа и мирисних лековитих трава. 

Усковитлале се приче прошлих и садашњих дана.  Одјекују однекуд звона  па се смири на тренутак душа, малочас ношена страшним ковитлацем, узбуркана. 

Војо Мистовић - Шврлетови покрети, први део :Морнарске приповести

I

Зар самоћа да ми буде друг. Ветар који прође кроз гране шапуће сетом јесењих дана. Листови падају и гасе се.

Осмех несташног дечака је испунио хоризонт. Тамо далеко, где се јавља чистота мисли.

Препливаћу океан и донети златне снове из Америке. Тада се нећемо препознати, почеће  повечерје наших дана.

Некад је у једној соби било десеторо људи, сада на једног човека долазе три собе. У којој заспати?

Добар Дан Америко, лепша од прелесног сна који мами бојама...Нежне кораке једне љубави ћу ставити у једра и пронаћи прстен бачен испред зарасле цркве.

Понеће те ангео преко планина где не допире мој поглед, преко три мора, иза даљина...

Нежни дани нестаће у забораву, тренутна мисао задаваће бол.

Слути се песма на новом тлу о којем прича свет. Тако сјајна, ланцима окована самоћа, уз редовну хладноћу са оне стране кревета.

Тражимо пут, несвесни да по њему ходимо. Мучимо душу, спутану, кораци нам неспретно блуде. Колико дајемо и узимамо, ко држи кантар па да преведно измеримо, заглушени од гомиле цифара  не чујемо откуцаје сопственог срца.

Пролазиће дани, време што нас кали; неког огрубљује, понеког глача. Време што нас изазива, жалости и доноси стрепњу, дарива тачку на хоризонту као небеску наду, љути и прогања, неосетно јер је увек ту, смирај на постељи  напослетку  да.

Можемо ли разумети  или наново тумачити тајну, сумњати у њену лепоту? Одговор дајемо себи неколико пута дневно, мењајући расположења. Лепо је заћутати, ако већ нисмо спремни за добро. Слабост порази, али јој се не сме допустити да иде до краја. Ко би онда за веселост душе био спреман?

Да мислимо о закону љубави. Можда се крила ослободе.