ГОРЕ ОД СВАКЕ ЈЕРЕСИ - одговор протосинђелу Јовану

На ниједну чињеницу из мојег прошлог текста О. Јован није дао контрааргумент, већ ме назвао лукавим, фанатиком, опасним по српски народ... Поред низа увреда (да ли се тако брани вјера о. Јоване?), само је на потоњу тезу о одлуци синода СПЦ о рашчињењу епископа Артемија покушао дати одговор, на који ћу даље у тексту одговорити.                                                                                                                              

Са канонске тачке гледишта, мој претходни текст је био сасвим довољан  да сваки боготражитељ увиди како стоје ствари, и ту се налази рјешење: мој искључиви мотив је истина, док је мотив о.Јована апологија исповједања вјере епископа Артемија.

Но, кренимо редом.

У првом пасусу (а и даље на другом мјесту) о. Јован тврди да ја „покушавам одбранити старокалендарски раскол“. Ово је очигледна замјена теза да се замажу очи вјернима. Ко је о. Јоване направио раскол? Да ли новокалендарци увођењем папског календара и новотарија или старокалендарци који су остали вјерни ономе што су нам оставили Свети Оци? На Крстовдан 1925. године сам Бог је ријешио ту дилему појавом часног крста на небу, када су и полицајци, који су били послани од стране грчке државе да растуре молитвено сабрање вјерних, сви листом, пришли онима који су остали вјерни предању.
Ваши аргументи о. Јоване су у стилу коментара тадашњих новокалендараца на чудо: “Ето, заблудјели, Господ вам говори да је Крстовдан био прије тринаест дана“.                                                             

Истинска Православна Црква је одана Христу, она је вјерна Њему а не свјетским токовима и модернизму.

О. Јован ми спочитава неки хокус-покус датум од када СПЦ нема благодат, па када се увјерио да ја о одређеном датуму нисам ни говорио, позива ме да ја одредим тај датум када је од СПЦ одступила благодат! Тотални нонсенс.

Затим ме више пута у тексту пријављује г-дину Добрилу Дедеићу, предсједнику Српске Листе, наводећи да су моји ставови штетни по српски народ у Црној Гори и да су ми хипотезе лукаве. Него о. Јоване, да ли је штетније и лукавије казати народу истину да је Српска Православна Црква у пуном молитвеном општењу са монофизитима (а ви их називате дохалкидонцима, да не би увриједили своју браћу) који су осуђени на четвртом васељенском сабору и предати анатеми, или сакривати, као што радите ви, ту истину?                                                                                                                               

Да ли је штетније и лукавије ћутати о свему ономе што сам навео у прошлом тексту (а ви те истините факте нисте могли оспорити) или саопштити све те чињенице  вјерном народу? 

Нека о овоме пресуди народ.                                                  

„Спознајте истину и она ће вас ослободити“ каже Господ у Светом Писму, међутим, и поред очију и ушију ви не чујете и не видите.

На другом мјесту слиједи духовни харакири протосинђела Јована: "Питам се да ли Дедејић зна шта Мистовић заступа. То није нимало безазленије од екуменизма". Опет ме пријављује разредном старјешини.

Испада да истина, истинити аргументи (а ниједан аргумент о. Јован није побио) нису нимало безазленији од екуменизма. Чудна нека логика о. Јоване - значи, они који саслужују и молитвено опште са преко 360 ђавољих секти су вам браћа и пуни благодати, они који евхаристијски опште са Ватиканом и монофизитима су у истини, а они који не опште са јеретицима и неће да имају ништа са онима који потпадају под саборске анатеме су „фанатици“ који нису вриједни спомена, како ви то наглашавате. Да ли је, цијењени оче, анатема екуменизма Руске Православне Заграничне Цркве глас истине или глас лажи?

Ова горња тврдња О. Јована се не може подвести ни под термином „парадокс“ - јер се парадокс може и доказати.

Реаговање поводом текста "Процват српског лутеранства" - ФБ странице Православље Живот Вечни

ЦРКВА ХРИСТОВА И ЊЕНИ ПРОТИВНИЦИ КОЈИ ЈЕ НАПАДАЈУ,
ИКОНА ИЗ 17 ВИЈЕКА СА СВЕТЕ ГОРЕ, У ДОЊЕМ ДЕСНОМ УГЛУ
ЛАЖНИ ПРАВОСЛАВЦИ ЕКУМЕНИСТИ

Читава поставка текста, односно тезе коју брани аутор, је постављена на стакленим ногама. Он покушава примјере отпадања од Цркве Православне кроз вјекове пресликати, као идентичну ситуацију, на једну помјесну Цркву каква је СПЦ. Ми ћемо у даљем тексту образложити и доказати да је та теорија погрешна и не одсликава право стање ствари

Непотписани аутор као своју почетну тезу наводи да су сви проблеми у Српској Православној Цркви почели тзв. „демократизацијом цркве“ и то поткрепљује наводима о реформи богослужења.

Проблеми су почели много раније. Навешћемо да су богоборне атеистичке власти бирале следеће патријархе: Викентија Проданова, Германа Ђорића, Павла Стојчевића (нешто касније ћемо о избору потоњег Иринеја). Ти избори су у потпуној супротности са свештеним канонима Цркве Православне, поготово што је то урадила богоборна атеистичка власт, која се, како у Русији, тако касније и у Србији борила директно против Цркве Православне. Потчињавање унутрашње слободе Цркве земаљским богоборним властима у савременом Православљу се назива јерес сергијанизма, и као таквог су га анатемисале у Русији Руска Православна Црква која је сишла у катакомбе и Руска Загранична Црква која је основана у Сремским Карловцима код нас, чије духовне ауторитете Светог Јована Шангајског, Светог Филарета Вознесенског, Светог Теофана Полтавског, митрополита Аверкија, Антонија и осталих нико не може оспорити. Суштина сергијанизма је прављење лажне цркве која стоји под контролом безбожних комуниста.

Навешћемо да је Герман, којег су директно изабрали Слободан Пенезић Крцун и Добрица Ћосић (под будним оком Крста Лековића, вође вјерске УДБ-е), увео СПЦ у Свјетски Савез Цркава, те предсједавао том антихристовском организацијом. 

Проблеми су, заиста, почели раније, што свједоче и авва Јустин Поповић, Свети Николај Велимировић, јеромонах Арсеније Тошовић и други духовни ауторитети.

Да не спомињемо да је погрешна пракса крштења, а крштење је темељ наше вјере, уведена још и прије другог свјетског рата. Тако да ауторова теза није тачна. Но, ово је само мали дјелић оног што се још дешавало кроз ту тужну историју...

Само кратко, у двије ријечи, ћемо се осврнути на пишчево образлагање суштине протестантизма. Зашто се он појавио баш код Германа, због чега је био у том народу погодно тле, а и саму суштину тог вјероисповједања, брилијантно је објаснио Ф.М. Достојевски у „Пишчевом дневнику“, и топло га препоручујем аутору  јер ће, након читања, имати бољи увид у тај проблем.

Но, да видимо кога аутор сврстава у протестанте:

Аутор наводи на првом мјесту старокалендарце. Казује да старокалендарци од „тамо неке године“ одричу благодат СПЦ-у служећи се схоластиком Томе Аквинског, наиме да „одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве“. И као противтезу казује да „Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену“.

Као прво, не постоји ни једна старокалендарска Истинита Црква Православна  која, прије свега, признаје учења Томе Аквинског или се са њима служи, већ своје вјероисповједне позиције темеље на Васељенским и помјесним саборима, на предању које нам оставише Свети Оци.

Да видимо какво је, заиста, стање на терену, те да докажемо да ауторова тврдња не стоји у истини.

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ ГАЗИ ПАПУ

Горе смо споменули неканоска постављања патријараха и јерес сергијанизма. 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и Папа римски Павле Шести су признали обострано свете тајне , те скинули и анатеме из 1054. године. Све то без повратка Ватикана на вјероисповједне позиције прије увођења „filioque“. СПЦ није због тога прекинула општење са васељенским патријархом, те саучествује у општењу са Ватиканом преко евхаристијског општења Цариградске патријаршије са Папом. О томе је писао Свети Филарет у својим „Посланицама туге“. Овдје нећемо наводити још безбројна саслуживања клирика и владика СПЦ са протестантима, англиканцима и осталим...

1996. године, у Шамбезију, Српска Православна Црква је потписала исти такав документ о унији са Ватиканом.

Нешто раније 1994. године у Баламанду, Српска Православна Црква је ушла у пуно евхаристијско општење са Монофизитском црквом ( а да се ови нису покајали за своје злославље), која је саборно анатемисана на Четвртом Васељенском Сабору. Монофизити, иначе, одричу двије Христове природе. Са монофизитским владиком саслуживао је и Јован Шумадијски у цркви на Аеродрому у Крагујевцу.

Свето писмо каже: „Ко се свеже са блудницом и сам је блудник“.

О саслуживању са новокалендарцима не треба трошити ријечи. Зар се Господ два пута родио на земљи, зар је два пута васкрснуо? О самом проблему новокалендарског раскола аутор може прочитати изузетан богословски текст, једног од највећих, ако не и највећег богословског ауторитета двадесетог вијека, духовника царске породице Романових, епископа Светог Теофана Полтавског. 

Ево линк до тог текста:  http://mistakisradio.blogspot.com/2015/03/sv-teofan-o-kalendaru.html

Наводити још и чланство у свејеретичком сабору нечастивих Свјетском Савезу Цркава, праксу наопаког крштења, може ли бити доста, да писац увиди да је стање на терену алармантно. И, да ли ту има благодати? О симонији и осталим преступљењима, је ли потребито говорити?

Свети Теофан - Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена

Свети Теофан Бистров (1874-1940) архиепископ Полтавски и Перејеславски

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРСКОМ РАЧУНАЊУ ВРЕМЕНА

Питање: Шта је то стари и нови календар којим се рачуна време?

Одговор: Стари календар је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен 1. Васељенским Сабором (325.године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт увођења новог „научног“ календара од стране Римокатоличке цркве у 16. веку при папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског календара, јер је то питање научно нерешиво.

Према томе, тај календар јесте симбол јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и разделења.

Докази: „Предања установљена ради нас су писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним“ (Алфавит, Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и Светих Отаца, свако издање)

„Чувајмо сва древна Предања установљена за нас писмено или усмено“... (Догмат 7. Васељенског Сабора)

„Мислим пак, да је по Светим Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања“ (Свети Василије Велики правило 92; упореди: исти, правило 91; 1. Кор. 11,2 ; Сол. 2,15 и 3,6).

Такође и сами свештени канони одлучно објављују себе „тврдим и ненарушивим“ (6. Васељенски Сабор правило 2), „неразоривим и непоколебљивим“ (7. Васељенски Сабор правило 1) и призивају „да се до сада изложена правила чувају“ (4. Васељенски Сабор правило 1).

Знаменити митрополит Петар Могила је изјавио „да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи противно црквеним канонима... тако је мислио и чинио јерарх, који је био најбољи украс Православне Цркве (Црквене Вести „Журнали заседања“... 1906. године бр. 21, стр. 1349-50)

Црква, да би остала Црква, по захтеву својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно и изражено у 2. правилу 6. Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.

Свети Теофан Затворник - О замкама противника спасења

Као што музички инструмент навију и он сам свира одређену пјесму, тако ђаво у души навије маштање, па се онда повуче и посматра. А маштање само тече и тече. Када се оконча, ђаво прилази и труди се да га поново покрене, па се опет повуче и посматра, како би своје маштање привукао са неке друге стране. И не одустаје док то не оствари. Сво његово занимање састоји се у томе. Када се приликом маштања појави покрет страсти, он прилази и ради на томе да човјека заведе и измами саосјећање или чак сагласност, била она потпуна или непотпуна. Ако у томе успије, он даље учи како да се оно што је замишљено спроведе у дјело. И ни за трен не испушта душу из вида, нити прекида са ковањем својих злих планова против ње.

Ђаво човјека обмањује само до тренутка његовог пристајања, а онда га оставља да посао доврши сам – што овај и чини, тако да представља јединог кривца, док ђаво остаје по страни. Дивно, зар не?

Ђаво непрестано покушава да упрља срце својим нечистотама – и успјева да га затрпа гомилом греховних помисли, а неријетко и осјећања. То се догађа са човјеком који спава, када изостане пажња. Чим се пробудиш и то примјетиш, треба истога часа све да очистиш, како ни трага не би остало. Чиме? Именом Господа Исуса, Коме је лопата у руци Његовој. Дршка те лопате је – скрушено покајање и ријешеност да се ђавоље смицалице убудуће не преспавају непажњом. Рука која ту лопату узима је – вјера са надом да нас Господ неће оставити. Покретач дијела је – ревност. Његова подршка и основ је – одсуство самосажаљења. Наоружан свим овим сиђи у срце и тамо све очисти. Не одустај од посла све док не остане ни једно зрнце прашине ђавоље.

Одломци из књиге Светог Теофана Затворника – Речник хришћанског опитног живота

И.М.Андрејев - ПЛАЧИ!

ИВАН МИХАЈЛОВИЧ АНДРЕЈЕВ

Овај чланак (И.М.Андрејева), под једноставним насловом  Плачи! посвећен је успомени на Достојевског (који је више него и једна друга личност у руској књижевности описао људску патњу и значење). У њему се једноставно прича о једном хладном и „бесмисленом“ злочину у великом америчком граду. Двадесетдеветогодишња мајка у Њујорку, у нападу беса, пребила је намртво свог двомесечног сина и оставила га незамисливо унакаженог, не изражавајући никакво жаљење због свог злочина.

Андрејев описује ране које је преживело мало тело, са ужасавајућим клиничким детаљима – а онда престаје, знајући да ће се многи читаоци побунити због таквих „непотребних“ детаља. „Људи су постали глуви на патње. Они или не чују, или не желе да чују о томе што је учињено, не у ноћној мори, него на јави“. Он призива православну савест својих читалаца. „Криви су сви због једног и један због свих: ово је срж друштвеног морала хришћанства... Сви смо ми криви, јер смо грешни; чинимо зло, додајемо наше зло светском 'складишту зла' , а ово се зло акумулира у неизмерну општу енергију зла и за своје оваплоћење тражи сасуде тела без милосрђа; када их нађе, отелотвори се у њима и она чине огромна злодела... Нека свако мисли о себи... Шта си ти радио те вечери када је почињено ово невероватно, али истинито злодело? Можда је то био твој грех, твоје неморално дело, твоја злоба која је у ствари била последња кап што је препунила чашу зла? Ово је начин на који морамо гледати око себе ако смо хришћани.

Плачите, браћо и сестре! Не стидите се ових суза!... Плачите! И нека ове сузе буду извор у којем ће Господ крстити ово дете мученика, које је вероватно било некрштено, будући помазано – уместо уљем – својом невином дечјом крвљу. Плачите! Нека и ваше сузе буду извор другачије енергије, енергије добра која се бори против енергије зла, која ће својом силом спасити бар једно дете од невиних мука и бар једну мајку злочинца од неопростивог греха. Нека ове сузе такође пробуде и многе равнодушне... Не стидите се да плачете сузама жалости, саосећања и покајања“!

Ове речи представљају Андрејевљев завет који је оставио нама, ревносни узвик његове душе. Човек ретке учености и осећајности, излио је све своје таленте у служби Богу, са свим својим ватреним срцем и душом. За њега истинско Православље није било фраза, нити обично средство за спасавање самога себе од отпадништва исквареног света. Он је дубоко схватио: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако  ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 16;25); зато је он, будући дубоко укорењен у истинском Православљу, провео свој живот не губећи душу, жртвујући себе ради других, због љубави према Христу.

Одломак из књиге СВЕТИТЕЉИ РУСКИХ КАТАКОМБИ (С.Роуз, И.М.Андрејев) 

Издавачка кућа: РОМАНОВ – Бања Лука, Република Српска - Србија

О.Урош (Манчић) - О уједињењу ГОХ-а (Калиниковаца и Кипријановаца)

_{О.Урош (Манчић) - О уједињењу ГОХ-а (Калиниковаца и Кипријановаца)}

напомена:  ГОХ - Истинита (старокалендарска) Православна Црква

НЕГИРАЊЕ ИЗМЕНА ВЕРОИСПОВЕДНИХ ПОЗИЦИЈА КИПРИЈАНОВАЦА

На само месец дана до „великог сједињења“ познати кипријановски митрополит Етнашки (САД) Хризостом Гонзалес у својој Енциклиици од 16. 02. 2014. умиривао је узбуркани клир и  паству кипријановца широм света до којих су дошле гласине да сједињење са Синодом ГОХ Грчке подразумева одрицање од њиховог досадашњег исповедања вере: „Не бојте се – код нас све остаје по старом: принципе и учења блаженопочившег Авве нашег Кипријана ћемо сачувати и његови завети ни у чему неће одступити од указане њима умерености о пресудама које ни у ком случају нећемо оставити неиспуњене . А оне који распростиру прљаве гласине да је еклисиологија Синод ГОХ-а Грчке тријумфовала над нашом вером и да нама супротна страна у преговорима слави тријумф - нека буде срамота.  Уосталом, ми смо увек били у Цркви и заједно са нашом грчком браћом трудили смо се на пољу Истинског Православља".

НОВО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ГОХ-а О ТАЈНАМА ЈЕРЕТИКА

Документ заједничког исповедања вере новог ГОХ-а (Калиниковци и Кипријановци):

„Истински Православна Црква против јереси екуменизма: догматска и канонска питања“ (потписан 8./21.3.2014.)

Анализа шестог параграфа, шестог поглавља.

Пре саме анализа овог за омологију вере суштински важног параграфа треба споменути да је цео документ од самог дана објављивања на интернету из непознатих разлога мистифициран. Претпостављамо да је мистифицирање документа пласирано ради бурних крајње негативних реакција клира и верника ГОХ-а (доста њих је и напустило ГОХ). Измена исповедања вере у односу на претходно је очигледна и отуда цела прича о непрецизним преводима. Енглеском и руском преводу је оспорена веродостојност иако су то били званични преводи самог ГОХ-а. Преводи су нагло повучени са сајтова Кипријановаца и Калиниковаца и до данас нису враћени. Поред тога и самом грчком оригиналу који је јасан чак и лошијем познаваоцу грчког језика даје се једна доза усиљене мистификације јер у накнадној енциклици ГОХ каже: „Чак и грчки оригинал, с обзиром да је написан на „катаревуси“, као званични црквени документ, није лако разумљив широј јавности и лако се може погрешно разумети.” Бесмислица! Аνοησία!

O.Виктор Мелехов – О кипријанизму или како је Руска Загранична Црква пала под сопствену анатему

Протојереј Виктор Мелехов – О кипријанизму или како је Руска Загранична Црква пала под сопствену анатему

Део из реферата „Уједињење раздвојених делова некада јединствене Руске Заграничне Цркве“ 

Док, на први поглед, Кирпијанизам брани Православни „стари календар“, њихова еклисиологија дозвољава онима који служе са јеретицима да верују да су и даље у Цркви.  Кипријанизам потврђује да Мајка Црква (тј.новокалендарска државана Црква Грчке, која често саслужује са Католицима, Протестантима, Јеврејима итд.) не може бити сматрана јеретичком.  Она само „болује“. Ово је свакако у односу на свете Оце ново тумачење.  Само увести појам „болесна“ за Цркву је већ јерес по себи.  Неки следбеници учења  Митрополита Кипријана инсистирају да је ово учење само теза и да још није ни доказана ни оповргнута.  Покушавају да је прикажу у светлу филозофије, као да учење може да постоји независно од праксе или само као интересантан аргумент за дискусију.

Ако бисмо  тако наивно прихватили Кипријанизам само као тезу, као за и против аргумент, уз то бисмо, уклонивши своје неверовање као такво, могли прихватити и комунизам или социјализам.  И они би се могли сматрати просто тезом или идејом Карла Маркса.  Наравно, неко би се са правом могао побунити  да је упоређивање атеистичког комунизма са учењем верујућег епископа неправедно и чак можда непристојно.  Међутим, када би на тему идеја, поставили  паралеле између две идеје, у светлу погрешности и неправилности, то би несумњиво престављало суштински материјал за интересантну дискусију или разговор.