Војо Мистовић - Сербски homo politicus

НИКОЛА ПАШИЋ

Да се све објасни политичарем можда је ово сад најпогоднији тренутак, јер смо толико обамрли, што би црмничка буквица рекла: утулили смо га као народ.

У протеклих стотињак година често дижемо велелепне споменике, баш онима, који су умјесто јабуке, увалили камен. „Увалити“ је постао синоним наше свакодневнице, то је најчешћа наша мисао, иако доста пута несвјесни, што би „комјутерска улица рекла“: по дифолту, чинимо најгнусније ствари.

Но, та гнусоба је распрострањена кроз сами ваздух. Земља је премрежена, а ми ухваћени.

Ето, какав може бити политичар из нашег сокака?

Српски политичар, маде ин либресе, опијен пењањем на друштвеној љествици, убијежден свакога дана да је мудрији и паметнији, и да непогрешиво води своју активност увијек, ил' да кажемо редовно, испостави народу рачун: нокаут и пад!

Извршили смо ми Срби подоста харакирија, помагали су нам и наши околни непријатељи нештедимице. Али има једна стара пјесма, од Слоба Ковачевића: „Сами себи ми смо криви“.

Хајдемо мало у историју.

Краљевина Србија је хитала у навечерје прве свјетске војне да потпише конкордат са Ватиканом, што би краљ Милан Обреновић рекао за бискупа Штросмајера: како би се „курталисала“ утицаја Аустроугарске. Ватикан је био изненађен на шта је све Србија пристајала под диригентском палицом Николе Пашића. Било је доста противних гласова у Србији, али се новинска пажња, (мада је боље рећи, цијело мњење) полако, али сигурно, везивала за ову тезу о „курталисању“. Глас Православне Цркве све се мање чуо. Гушила га је држава, тачније „homo politicus“.

Тадашње српске владе пуних тридесет година нису, осим општих уставних одредби, донијеле закон са којим би се заштитила Црква Православна и материјално и духовно (симфонија земаљске и духовне власти), те порадиле на њеном напретку. Црква Србинова је извојевала побједу и ослобођење од Турака. Она је била брана и штит српскога народа. „Кад смо с Богом јаки, ко ће против нас“?

Министар просвете и црквених дјела је образовао 1913. комисију која би испитала и проучила, те на крају, из политических разлога, порадила на склапању конкордата, и она је то сјајно учинила у правцу који је хтјела званична српска влада. Издвојено мишљење протојереја Стевана Веселиновића се није узимало у обзир.

Српски политичари се нијесу хтјели освртати иза себе, јер кад би се осврнули чули би исповједнички глас митрополита Михајла, па макар само ону једну реченицу да „без Српске Цркве и њене сагласности држава не може и не смије потписати конкордат“. Српска Православна Црква није имала ништа против да се нека конвенција или уговор потпише са Ватиканом, али никако на штету већинског православног народа.

Србија је дала и више него што је Ватикан тражио, о томе сликовито говори примјер мјешаних бракова. Раније, на предлоге бискупа Штросмајера да се васпитање дјеце у таквим браковима препусти слободној вољи супружника (а то није по католичким правилима) Србија је одговарала негативно, док је у новопеченом конкордату ту улогу препустила католичком супружнику.

Занемарио се и став надбискупа барског Николе Добречића, великог српског патриоте, да јурисдикцију над католицима у Србији преузме надбискупија барска. Такав предлог је дао и Весник Српске Цркве 1897. године, образлажући, између осталог, да би се тако Србија заштитила и од Аустроугарске и од прозелитске политике Ватикана.

О историјском праву барске надбискупије је писао и Никодим Милаш, чувени каноничар, поводом афере око Светојеронимског института у Риму   (када је Ватикан све јужнословенске католике прогласио Хрватима).

В.Н.Врангел И.Њекрасову- О пјесми „Признаки жизни"

Војо Мистовић: В.Н.Врангел И.Њекрасову- О пјесми „Признаки жизни"

Поштовани колега Њекрасов,

Прелази ми осмјех преко лица сјетивши се нашег сусрета у поезду. Путовали смо за Москву. Чини ми се да сам имао право избора не бих могао изабрати сроднију душу од Вас... Сјећам се наших московских дана у славјанским комитетима. Све то пролази кроз главу, прве јесење слике,  ватрена љубав за родину, за братју Словене, Сербе надасве, житије дивног пријатељства које траје.

Али пјесма, Ваша пјесма мој добри пријатељу је та која је покренула мелодију у мојему духу. Први стих, тако упечатљив јер је истинит и пун духа (купили сте ме за сва времена):

              

                 

                         Она долази у сновима као неочекивана верна незнанка,

лирика мекана, чиста, тријумфална.

И зато жели да те упије јер не жали себе, она, та опојна незнанка приноси себе на дар.

И тако виртуозно прелазите у пламен борбе унутрашње, Ви успјешно крманите бродом поред хридина, сликајући тако њежно, упечатљиво, на тренутке болно. Јер ту је описана сва срећа и туга, ту се кида, пада и устаје! Ту је нада скована у уму и човјек се придиже.

Жао ми је пријатељу јер смо мало слова размјенили о 

нашем љубљеном Православљу. 

Тако младалачка трећа строфа, јуност која буја кроз жиле, но, проничући у нит и дајући одгонетку: самољубље је гордост, а гордост је одсуство љубави, и ту је „шифра“ човјековог колебања. А ово је земља, планета на којој се све плаћа успут. Млади човјек тачније проникне у суштаство, старији се, ако су умртвили покајање, гуше у мору сумњивих нагодби са савјешћу, па је видик замућен, прљав од блата. У овом гордом вијеку помјерају се границе чудовишних хтјења, равнодушност је поробила срце већине зато се дешавају екстреми, а рјешење постоји, но човјек се разбија о стијење, али устаје, мислим да устаје са њежним напрезањем. То је младост писала! Изванредно, аквамарин...

Тако казује прави поета о љубави. Са пјесмом додирујете срце човјеку, а то није мала ствар. Сербски превод је топао нисам се ни бринуо, уосталом, Руси и Серби су једно срце, једна душа.

Приредили сте ми дивне дане и ноћи са Вашом поезијом, и искрено се радујем идеји да заједно посјетимо сербски Београд на прољеће. Думаћу о томе, вријеме нових бура неочекиваних догађаја у немирном свијету је пред нама...

Господ да вас помилује и сачува.

С дубоким поштовањем,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Света Русија постоји! (петнаесто писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,

Нисам се тако дуго боље осјећао него за вријеме сусрета са Феђом Родионовичем (мада је запажену улогу одиграо и Петар Иванович). Читао нам је своја нова остварења, а уваженој публици ни ја нисам остао дужан. Појава оваквог човјека говори да Света Русија постоји, даје своје дивне плодове!

У тренуцима малодушности споменем се да ништа не може добро изаћи од овог рода који се одао пијанчењу, сладострашћу и свакојаким наказним стварима. То није појава од јуче, та се движенија нарочито оцртавају од ослобођења сељака. Да не говоримо о потпуном отуђењу виших слојева, о њиховом неразумјевању истог народа...

Сада би вриједило дискутовати и о самим Петровим реформама, али куда би то одвело ово писмо?

Опет, није ни све тако црно. Као што је Господ казао пророку Илији да постоји у Израиљу 7000 људи који нису приклонили кољена пред Ваалом, тако и Русија има своје скривене ризнице.

Уосталом, лако је кудити народ и сматрати га за бесловесну стоку, то је мисал и преузношење разних либерала, револуционара, отуђеног племства, лако је генерализовати, али онај који љуби види обје стране медаље.

Руски народ је купљен скупо, и неће тако лако пропасти. Удараће на њега зло са свих страна, али ће се Рус изборити јер вјерује у Христа. Он је његов идеал! Заповјести Господње ставља на престо своје душе, и најгори међу најгорим зна, ох, одлично зна и осјећа тај морални закон у себи.

Радо бих сада наставио плодоносни разговор нас тројице и на ову хартију, али зашто да Вас замарам, мада, чини ми се (колико се то може из овог усамљеништва) да некаква грозница, необјашњиво ишчекивање, дрма не само руски род већ читаво човјечанство. Сви су заокупљени великим темама!

Вријеме се убрзало те догађаји престижу једни друге, оно што је јуче било шокантно и неморално данас се прима уз просту равнодушност, и као да више никаква „обична“ бестијалност не може узбудити човјека, па се траже нова, још чудовишнија и неупоредиво гора од претходних.

Да ли се то откинуо точак историје па сада јуримо немилосрдно ка крају, оставивши Бога, заборављајући на Његова доброчинства, прије свега на његово дуготрпљење, хрлимо добрим намјерама ка прогресу и слави човјека, зидајући још једну Вавилонску кулу од које нећемо одустати пометњом језика, али која ће у ватри изгорјети.

И даље чекам Ваша писма. Заправо, мени више никаква писма не стижу, као да је то по неком договору који је недокучив. Вјероватно мора тако бити. Али, знате какво ме узбуђење хвата кад добијем Ваше писмо? Цијело моје биће обузме узбуђење заливено радошћу и окађено мирисним тамјаном љепоте.

У овим хладним данима суђено ми је ходити у душевном растројству и безнадежности (судија сам, по свој прилици, ја). Засијају понекад лијепи тренуци, али се све то брзо гаси.

Завршавам, завршавам писати јер ме опет сустиже главобоља. Напољу је толико хладно да је немогуће изаћи, јак сјеверни вјетар омета намјереније.

Божији ангели нека Вас закриле,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел 

Војо Мистовић - Игре сјенки (четрнаесто писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,

Ових дана ми ријечи слабо иду. Опет сам се затворио у квартир, не излазим нигдје. Главобоље су се обновиле са старим питањима која се вуку из прошлости, а остала су нерјешена, или тако бар мислим.

Враћају се некорисна сјећања, један дио душе говори да их морам истјерати на чистину, други опет да бјежим одавде за Петроград и оставим све у пепелу заборава.

Читав мој живот овдје је врло неуредан, спавам по два, три часа, пробудим се, читам, опет легнем и све тако. Полковник Бездетко је донио кафу и могу Вам казати да прија. Понекад заустави главобоље. О дувану да Вам не причам, то више није задовољство, прелази у душегубну страст.

Роним у дубинама душе, поготово у постељи, јављају се неправде (и моје и туђе) и то јако боли и погађа. Ето, оно што сам писао Вама (о орачу који кад крене да оре не осврће се назад) нисам примјенио на самоме себи - па је нелажна она реченица: Љекару, излијечи се сам! Но, није толико стравично падати, али остати у блату, гледати равнодушно како идеал тоне, губи се и нестаје, не борити се то је, прије свега, тужније, ни вруће ни хладно, мораћу се послужити можда тешким, ал' праведнијим изразом, то је избљувано...

Та сјећања немају везе са покајним осјећањем, више су врисак очаја и по томе знам да долазе са оне друге стране. Слабост ме савлада, не могу се одупријети, зато самоћа, понекад, бива болна.

И хтио бих сада све то исправити, но, то је безумно дјело, тако сам опет разапет између двије мисли, двије идеје које ме прогоне, а можда је све наметнута дилема која нема везе са стварношћу. Умујем одвојен од свијета, па вјероватно не знам правилно расудити. Закопао сам се у прошлост или ми се све то чини?

Ви сте добро написали да ме је страх од љубави, да ме неко воли. Заправо, ја сам годинама ван било какве нормалности, тамо гдје сам тражио љубав нисам је могао добити, јер се увијек све сводило на себичност а не на саборност. То је, заправо, било понижавање личности, зато сам и себе закопао. Као да ми је неко одсјекао крила и више не могу летјети.

Не знам зашто људи у срцу гаје презир, због чега се одају неразумним осјећајима, мисле да су увијек у праву и човјека сматрају за обичну крпу. Због чега се воле преузносити над другим, истим таквим људским бићем који је икона Божија као и он сам? Зар их понекад не заболи срце, зар себе некада не ставе у такав положај, или, можда баш што су и били у таквом положају, сада, када је дошло њихово вријеме, покушавају надокнадити пропуштено. Свако ужива у својој „праведности“, умјесто да су захвални што су добили живот на дар, они, или себе сматрају изабранима, или нешто захтјевају тј. командују Провиђењу, или напросто пљују на живот.

Ето, и ја се ропски враћам тим удесима (мада је наступило вријеме да прескочим страшну границу) баш као прави роб (можда борац ал' се не види), мислећи да добра мисао, праведна идеја, може раскравити нечије сердце. Не, не иде то тако, праштање јесте лијек, и слобода избора такође, можда бих моју птицу требао пустити на слободу; јер ко сам ја да одлучујем о њеној слободи баш кад је толико навалила да хоће изаћи.

Љубав је чудесна јер се бори до задње капи крви, тако дивна, свеукупна врлина људске душе која сјаји нетварно, срце јој даје откуцаје и плијени раздрагана, мила, врућа!

Видјети цијелу слику, то је суштина....А сада смо у загонетки, не видимо каква је заиста небеска стварност. Кад сердце воли све су битке добијене, кад сердцем гледаш, онда сердцем дишеш, збориш, бориш се, молиш... Онда се и птица жели вратити.

Очекујем Феђу Родионовича Афиногенова, чини ми се звијезду у успону нове мисли руске књижевности. Полковнику је данас рођендан па ће донијети кримско црвено вино; да пробесједимо и читамо нова дјела која, хтјели ми то или не (лако је казати јер смо заточници), наду доносе.

Пишите, немојте заостајати кнегињице, не, ја Вас не прекоријевам, само благо чезнем за Вашим писмима.

Да Вас топла ријеч сердца занавијек прати,

Вјерни Ваш, 

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - У наопаком затворништву (писмо тринаесто)

Поштована Јелена Андрејевна,

Кажете да „ми не видимо ствари онакве какве оне јесу, већ какви смо ми“. У нашем случају сложићу се са првим дијелом реченице, јер заиста, ја у овој тужној самоћи (гдје очекујем да ме „поведе“ било какав догађај) рањеног сердца (а за то нисте криви Ви) и под великим притиском главобоље вјероватно гријешим у одређеним питањима, и не видим ствари какве оне, ваистину, јесу. Уз то можемо додати и ову раздвојеност, и на крају крајева (можда и на почетку почетака) слабо познавање Вас као личности.

Али, Вас заиста не гледам кроз призму своје душе, јер да тако посматрам сигурно бих Вас одгурнуо, јер је моја душа пећина разбојничка, неспремна за било какво добро.

Ми не можемо знати све, поготово најскривеније ризнице сердца. Сматрам да човјек није коначно утемељен ни у добру ни у злу, већ има слободу како ће делати. И патња, ах та патња. Наш народ је судбински везан за патњу. Она је дио његовог битија, и ја као дио мојег љубљеног народа носим је у себи. Ја је љубим (ох, многи би открили душевну болест у мојим ријечима) и кад сам најсретнији опет тражим, макар, дјелић патње, како би та иста радост била потпуна!

Можда ту можемо тражити узроке за мој недолазак у Петроград. Можда нисам достојан Ваше пажње и љубави, јер у овоме часу не умијем узвратити истом мјером (можда никада и нисам знао љубити).

Ваше сердце гори, осјећам то, док је моје уморно, прегажено прошлим догађајима о којима знате доста. У праву сте када кажете да је мој ум закржљао, да не користим своје таленте на прави начин, и то јесте трагедија. У супротном случају био бих поштовани члан људске заједнице, слушао бих аплаузе, и вјероватно бих био бољи човјек него што сам сада.

Од самог погледа на мене разбојника плачу Небеса.

Истина је и то да од самога себе не видим друге људе. Самољубље и самоуништење су мој залог у души. Цијепа се душа, а ја задовољство тражим у наопаком затворништву, далеко од људи, уз чај и проклети дуван, окружен књигама, тешким сновима, и погледом на џаду која не води никуд.

Немојте ми замјерити ако сам „преоштро“ донио суд о неким питањима, схватићете и Ви једнога дана да у тим мојим ријечима нема осуде, мржње, одбацивања... 

Пала је ноћ, крајњим напором ћу себе натјерати да прошетам до обале и надишем се свјежег ваздуха. Писаћу Вам и даље, јер ме разговор са Вама држи лабавим концима да не паднем у дубљу провалију.

Вама је тешко, но љекови за такво стање се не налазе код мене. Они су у Вама. Када их пронађете, прихватићете ме онаквог какав ваистину јесам. Искрено, као што ни ја Вас, тако и Ви мене не познајете довољно.

У мојим сте мислима,

Искрено Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Отишао је још један поезд за Петроград (дванаесто писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,

Мислим да се вртимо у круг по питању љубави. Заиста, у Вашем претходном писму има изузетних мисли које грију душу. Но, увијек се враћате на питање времена које се своди на принцип узимања-давања. Ја тај принцип не признајем, јер он негира саму идеју љубави. Ако већ „губимо“ вријеме са ко зна каквим људима, у испразним разговорима, у путовању из мјеста у мјесто, онда је боље да се затворимо у неки манастир и посветимо покајању! То је најсветија људска дужност, очистити срце.

Не, ја не могу гледати као Ви на „вријеме“. Не дајем сам себи опроштај за бесциљно траћење сопственог живота, већ напротив, али не желим гајити било какав однос по том принципу.

„Драги Максиме Семјоновичу поклонила сам Вам вријеме, очекујем да ова три сата узвратите следећом приликом када изволите доћи у наш дом“- рече грофица Смоленскаја. Максим Семјонович се наклони, уписа обавезу, пресрећан што ће имати прилику узвратити љубав истом мјером.

Видите како то испразно изгледа. Са овим ћу закључити тему.

Главобоље су се вратиле, па ћу се са крајњим напором осврнути само на један ваш пасус, цитирам:

Не волиш ти неког због њега, него због себе. Дајући жени љубав, не можете јој узети слободу. Не да не можете, него никако не смијете. Ако се усудите и дрзнете то да учините, ви сте у старту изгубили и њу и сву њену љубав. Неће вас вољети, можда ће вас се бојати, можда ће дрхтати пред вама и вашим гласом, али не из страсти него из страха. Биће као птица у кавезу, којој дајете храну и воду, а узимате јој небо. Вама ће то бити љубав, а да ли ће то бити и њој? Не, неће. Неће, јер љубав је највећа слобода која постоји. За љубав морате дати љубав, само тако и никако другачије. У Господу су двоје једно, ту нема подјеле, на њега и њу. Љубав није ствар па да је купујете, она нема цијену. Љубав нас чини живима, не тргујте са њом, живите је!

Опет се враћамо на „себичну улогу своју“; ако је смисао да волим „због себе“ каква ми је онда плата (пошто казујете да не тргујем, већ да живим)? Да ли је то суштаство љубави, било какве љубави? Зар то није себичност и одузимање слободе вољеном бићу? Вољети „због себе“ уопште није љубав, то је себичност, прије бих рекао нискост! Правилно казујете да су у Господу двоје једно; ако је тако, пустите принципе око за око, зуб за зуб, то је кнегињице стари завјет, то је вријеме неповратно прошло! Сама поставка да „за љубав морате дати љубав" руши љубав, све што је под морањем нити је слобода, нити је љубав. Управо Ви са тим „морањем“ стављате љубав у сферу трговине, за коју сам ја оптужен!

Питање саме слободе потпуно другачије доживљавамо. Ви не знате да женска слобода најјасније сија у извршавању Божијих заповјести. Но, очигледно доживљавате заповјест „да је муж глава жени“ као неки тлачитељски однос у коме је жена робиња, „птица у кавезу“ и томе слично. У том Божијему промислу жена налази своје право мјесто, сврху и испуњење. Морате се, већ једном, помирити са тим да је Адам старији од Еве, да је жена „слабији сасуд“. Јер ваше виђење женске слободе неповратно ставља жену у ланце и окива је. 

Поштовањем заповјести се долази до праве љубави и слободе.

Ви се никада нећете покорити своме мужу, јер Ви увијек морате изгурати своје! За Вас договор (не наметање рјешења) је недопустив, ако не бива онако како сте Ви замислили. Зато рачунате вријеме, због тога „дај ми-даћу ти“, због тога сте, на крају крајева, сами. Не желите да се покорите. Као и у Еви, и у Вама је револуција, зато умујете тако погрешно о слободи, јер није слобода оно за шта је Ви сматрате.

Главобоља је све јача и заиста немам снаге одговарати на још нека становишта из Вашег писма. Све ме ово прилично растужило. Вјерујте, не градим себе праведником, моја душа је пуна свакојаког смрада и отрова, мој жизн је велико безумље, али да нема свјетла истине неповратно бих био изгубљен. Зато је сиромаштво диван лијек, глад такође. Смирава, очишћује, окрепљује, и човјек може, помоћу те медицине, назријети себе у каквој-таквој истини (далеко сам од чистог духовног расуђивања, али се двери истине, ипак, мало отварају. Она је болна, али даје мир). Ту гордост излази наглавачке кроз окно.

Отишао је још један поезд за Петроград. Његова сирена ме подсјетила на давно желаније.

Ангели Божији нека Вас закриле,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - О закону љубави (једанаесто писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,

Примио сам Ваше потоње писмо. Очигледно је да ме нисте у потпуности разумјели. О овој теми већ сам писао у претходним писмима (сјећате се када сам спомињао монаха који је трчао за лоповима), али ни она, изгледа, нису схваћена на прави начин. То, нипошто, не значи да између нас постоји зид неразумјевања, већ, као што сте добро примјетили, свако има своје виђење љубави.

У наставку те реченице сте написали: ... и то је добро јер смо сви индивидуе за себе, добро је јер бар знамо шта желимо и чему се надамо. Са овим наставком никако се не бих могао сложити. Ево и зашто, Господ Бог је сваког човјека створио, и даље ствара (у садејству са људима – ето колика је част човјекова које нисмо свјесни у потпуности) као личност непоновљиву. Хајде да је назовемо индивидуом како сте се Ви изразили, али драга кнегињице ми нисмо створени за себе, управо супротно, створени смо за заједничарење, за саборност. Сјетите се моје мисли из претходног писма о „себичној улози својој“. Сјетите се ријечи светог апостола Павла: Не живим више ја, већ Христос у мени! Ето у једној реченици цијелог закона љубави.

Јер тражећи наш ситни циљ, из видокруга нам нестаје суштаство, и онда остајемо без оба, јер нема првог без другог. Кад стремимо другоме тј. Христовом закону љубави Бог, који је шчедар, нам даје и оно шта ми иштемо – али га не даје онако како смо ми замислили, јер је тај наш циљ, уопштено говорећи, себичан, већ нам га даје у пуноти. Ми се не трудимо у Славу Божију, већ се трудимо за нашу славу, и због тога пропадају све наде, не добијамо љубав, зато смо и разочарани у људе и у оно што нам се дешава. Онај који дела у Славу Божију, тај љуби све, не тражи славу људску. Зар не знате да има бракова у којима су супружници, послије првог заљубљеног заноса, охладили сердца једно према другом, али да трудом, трпљењем, смирењем, молитвом једног од супружника (или обоје, свеједно) су стали на пут љубави, те се створила тајанствена свјаза (боље рећи: повратила) јер је Христос посреди њих. И ту више нема „индивидуа“! Зар није брак света тајна?

Ви пишете: „Кажете, да не волите дуге конверзације, како онда упознати особу према којој осјећамо неку емоцију? Воли се оно што се познаје и познаје се оно што се воли. Може ли се нацртати љубав? Могу ли се емоције писати и брисати? Тражити љубав је сулудо, она се сама деси или се не деси. Ако мене питате, рећи ћу Вам да се љубав може само осјетити. Могу се ријечи у реченице склапати, могу се о љубави и писати пјесме, ал' пером и ријечима, вољети се не може и не смије“.

Драга кнегињо, Ви сте моју тврдњу истргли из једног и ставили у други оквир. То је, на жалост, знак да нисте схватили на прави начин моје ријечи. Не ликујем, ал' зар вријеме није показало да је моја ријеч из прошлога писма истинита? (Тамо се радило  о темељу, о обећањима, и о намјеренију)

Но, да одговорим и у вашем контексту. Зар је „дуга конверзација“ гарантовано боља за познање човјека од краће, сажетије? Зар је „конверзација“ сама по себи гарант било каквог упознавања? Познајемо ли ми сами себе довољно? Па, сами сте рекли да Ви видите у мени неке врлине које ја сам нисам свјестан.

Написао сам у прошлом писму „да се љубав осваја“. Зар то није нека врста потраге? Чекајући да се нешто деси или не деси ми себе стављамо у равнодушан положај, постајемо ни врући ни хладни, и као такви сами себе изопштавамо из саме идеје љубави, а камоли заједничарења у љубави.

Војо Мистовић - Тражимо љубав! (десето писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,

Тражимо, тражимо правду свуда око нас, гдје се изгубила та правда? Жедни смо правде, дајте нам је! Сви одреда тако кличемо, апсолутно убјеждени у сопствену истинитост, јер за Бога милога, наша идеја је најпреча, наши су путеви најравнији, наш циљ је изнад свега!

Душом хрлећи као у неки бездан, зар тако не запостављамо ближње своје, одмотавајући из најљепшег паковања себичну улогу своју, представљајући је као сасвим нову? Можда је у основи свега неповјерење? Како ћемо онда вјеровати једни другима ако зидамо на том темељу непостојаности? Чему онда узвишене ријечи, разговори, теме, чему онда и сама нада да ћемо се једног дана гледати лицем у лице, кад је та нада у почетку накриво насађена?

Можда ми не пружамо руку једно другом, већ се мјесецима играмо. Ах, како бих волио да се играмо као дјеца, али не, ово је врста другачије игре, оне одрасле, која најчешће повређује обје стране.

Зато сам увијек против дугих, дугих разговора јер многоглагољивост породи ријечи које не стоје у истини. Не, ја не кажем да је то лаж, изречена у самом почетку, не. Више је то истинско намјереније, а вријеме га покаже као неистину. Зато не треба ни обећавати, јер нас наша природа, ах, та наша пала природа, врло лако превари. Обећања некако заморе, поготово у овом нашем случају.

Тражите љубав кнегињице моја, па ко то данас не тражи! Свима су уста пуна љубави.

Љубав се не добија калкулантством, љубав се задобија (можда је прикладнији израз „осваја“- оставићу оба) пруженом руком, а пружена рука то је већ хармонија духа. Рачунање је смртни непријатељ „Химне љубави“ светог апостола Павла.

И зато су на први поглед наше препреке отрцане, баналне, али само на први поглед. Ви кличете Ut ameris, ama! Зар та очекивана награда и наметнути императив узајамности могу бити предуслови било какве љубави? Љубав не очекује награду, јер да јој је то смисао негирала би саму себе, тј. више се не би звала љубав, већ би јој могли наћи неки прикладнији трговачки израз.

Рецимо да сам био најсрећнији када сам обијао туђе прагове, када ми је небо било покривач...Тада, о тада ја сам срео нелицемјерну човјечију љубав. Тај удес (који није био временски кратак, већ напротив) је мене научио, боље да се изразим: отворио ми једну стварност коју до тада нисам примјећивао. Видио сам да Бог и даље хода међу људима, љубав која сија у пуном сјају! Радостан, и дан данас радостан јер она постоји у нашем народу. Зато имам наду, имам и вјеру.

Ви данас путујете. Ово писмо ће Вас сачекати по повратку у Петроград. Сутра очекујем грофа Добровољског који је допутовао из иностранства. Провешћемо заједно дан, можда одемо и до Дебељцевих. Марина Фјодоровна прави одличан пунч, па да уз стомакоугодије претресамо европска збивања (Il est magnifique! – узвикнули би наши либерали).

У нади да ће Вам пут протећи без потешкоћа,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Шта ће бити са нашом родином? (писмо девето)

Драга моја Јелена Андрејевна,

Полковник Бездетко је донио неколико журнала из Москве и Петрограда. Ах, шта се све данас пише и објављује. Каква поплава свега и свачега! Не могу пронаћи праву ријеч, а думао сам цијелу ноћ како бих то назвао. Полако нас односи западњачка ријека. Боже, шта ће бити са нашом родином? Као и у граду К. ових дана, тако су се над нашом отаџбином навукли тамни облаци...Не, ово не може испасти на добро. Свуда мишљења, свуда рјешења, свуда покрети и преокрети, а у свему притајена мерзост према руском човјеку и Русији уопште.

То мржња покреће према свему руском, а најупорнији и најгласнији су управо Руси, и то они Руси који су изгубили сваки додир са народом. Они га презиру, не познају га, гледају га са висине и намећу му рјешења, и то каква рјешења! Од тих њихових идеја се јежи кожа, студен поробљава душу.

Свједоци смо једне пропале револуције. Пропала је, али ко нам може гарантовати да наши западни непријатељи неће опет зарити нож у руско срце, онај нож који покреће брата на брата... Писаћу, неизоставно ћу писати, борићу се пером колико могу, али шта ако буде таква прилика да ћу морати узети пушку и пуцати? Лако је било у нашем рату са Јапаном, гинули смо за матушку нашу, а за кога ћу гинути ако окренемо мач једни на друге? Московски и петроградски журнали су пуни тих мачева. Осјећа се крв у ваздуху, многи су је жељни.

Опростите ми мила моја кнегиње што сам Вашу пажњу усмјерио на ово питање. Још само кратко ћу писати о томе. Добио сам писмо од уваженог Трофима Гавриловича. Он ме позива да устанем у одбрану идеје панславизма за један петроградски часопис (он већ увелико полемише са извјесним кружоцима). Ваистину то је племенита идеја, премда сам суздржан према њој пратећи сву ову збрку која се дешава код нас. Европа је у котлу, у великом немиру. Мрачне силе припремају велика страдања. Не треба бити пророк, само треба гледати. Све те модерне и шик идеје које смо преузели  полако нам се обијају о главу. Племству је плавља француска ријека или швајцарски поток од нашег Дона, Москве...Русија још увијек има снаге човјечанству понудити најплеменитију идеју и пружити му спас! Али ја дрхтим од ријечи Оца Јована које су истински пророчке (мада су сва пророчанства условна, сјетите се само пророка Јоне и Ниниве): Руско царство се клати, и пашће!

Хтио бих помоћи драгом Трофиму Гавриловичу јер је заточник једне племените идеје, и он гори за њу! Ја то знам, он је цијелог себе предао свесловенском удесу. Моја идеја је да прво спашавамо Русију, јер без матушке и Словени ће пропасти, то је толико извјесно и очигледно.

Моја многопоштована Јелена Андрејевна, одвеле су ме мисли у другом правцу, а ја биједник ни да питам како сте, да ли се веселите предстојећем путу за Москву...Знам да ми нећете замјерити, али ово писмо много говори о мојој себичности. Можда ће породити бојазан да Вам се нећу свецијело предати кад будем дошао, да ће ме однијети бура великих идеја и дешавања, бура мојег ништавног литерарног израза...Већ видим Вашу реакцију на моју потоњу ријеч и чујем Ваш уздах како стајете у одбрану мојег писанија. Заведе ме самокритика, али не заборавите, због ње је Пушкин наш највећи поета. Он се сурово обрачунавао са својим пјесмама, брусио их је, био немилосрдан према сопственом дјелу! Такав гениј нам треба у овим суморним данима, јер је он указао на пут, пут руске народне душе! Ако се одвојимо од народа неизоставно постајемо грана која се суши и у огањ баца. Али, добра моја, данашњи интелектуални нараштај не мари за Александра Сергејевича, и зато је моја душа тужна...

Пишите ми кад допутујете у Москву, пишите ми о свему. Занимају ме Ваши утисци. Увијек научим нешто ново из Ваших писама, и сваки пут се обрадујем тананости женске душе и осјећања. Само је велика љубав могла породити тако изврсног човјековог помоћника - дружбеницу, дати човјеку утјеху на овом пролазном земаљском шару. Зато кличем: Хвала ти Господе што си створио жену!  

Хвала ти Господе и чувај моју Јелену Андрејевну.

Мила моја, управо долазе кнез Никшин и полковник Бездетко. Очекује ме изузетан патриотски разговор са њима (још јуче смо утаничили овај наш састанак). Не брините, вотку нећемо пити. 

Неизоставно ћу писати и слати писма на Вашу московску адресу.

Ангели Божији нека Вас закриле,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Киша (осмо писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,

Овдје већ данима пада киша, оловно небо притиска душу и крик се често чује у осами, док кишне капи ударају по симсу.

Чувао сам се од вотке ових дана, али чим је полковник допутовао, пребирајући по његовим доживљајима, мало по мало испили смо боцу. Зато је данашњи дан страшан, празнина је обузела и тијело и душу, на површину излази (као и увијек у таквој прилици) стара заклетва: Не, ја више нећу пити! Али то није кајање, то је раскајање Јудино!

Не би се такав удес могао назвати потребом за алкохолом, чак ми се и гади његов вкус, већ потребом за бијегом. Тај бијег траје неколико сати и када се человјек пробуди из тог бунила схвати да је отишао уназад, да ту бијега није ни било, чак му се исти алкохол подсмијева и изругује те прави, од оног који је створен по слици и прилици Божијој, лутку чије конопце вуку нечисте силе.

Зато ме данас лове суморне мисли, и ја сам им се начисто предао. Једна од таквих је да не могу наћи смисао и сврху својег постојања. Следећа је: узалудност сопственог житија, онда, бљутавост сопствене личности...и све тако у круг.

Слушао сам кишу цијели дан и сјетио се дјетињства, оног осјећаја док напољу бијесни невријеме, дјетињег осјећаја сигурности топлог дома, заштите...Понекад се сјетим осмјеха мојих родитеља, када би ријетко, ох како је то било ријетко, сви заједно сјели за трпезом и ручали...Тада би  сви били сретни. Давно прохујало вријеме...И заиста, заиста је таквих тренутака у мом животу било мало. Кад добро размислим, њих је било само у дјетињству.

Хтио сам Вам писати о киши, чак сам све то замислио као неки трактат! Духовна празнина је то спријечила, забрањивала ми ријечи, осујећивала мисао, тако да сам на крају пао као покошен.

Ударају громови у даљини, пала је ноћ и у души се, неопажено, увукао страх. Самоћа сада постаје несносна. Бројим минуте загледан у ништавило. Чудна је приморска зима, често, често подсјети на тугу јесени када се све гаси, привидно умире. Смрт је неминовност и свакога дана та лекција нам је пред очима. Вријеме пролази и ми са њим, а дјела, дјела су ништавна, вриједна презира. Ангели неће имати ништа на митарствима када буду бранили моју душу од бјесова. И то је вриједно плакања. Само што ја немам суза...

Господ ми није дао смерт у рату, и кад боље размислим то би било јефтино искупљење за мој рђави и недјелатни живот. У игри је и даље вријеме за покајање којег немарно трошим, а знам да и Божијем дуготрпљењу постоји конец.

Зато сте Ви моја утјеха поштована Јелена, јер је суштаство свјазе двоје људи да се буде бољи човјек, ту труд излази на видјело. Труду је потребита сила да га покрене, а та сила будите Ви, да гледајући Вас из овог мог понора почнем се пењати ка свјетлости.

Надање сте моје,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Мрак своје клијети (писмо седмо)

Драга и једина моја Јелена Андрејевна,

Самоћа и преиспитивање у њој и Ваш је и мој крст. Искушења су допуштена, иначе какав би ми рат, онда, ратовали? Да, искушења најчешће долазе преко наших најмилијих и срце тада најјаче заболи. Но, ако у том окршају и изађемо као страна која је поражена, поука је та која нас диже из пепела, која нас васкрсава из мртвих.

Шетао сам. Био сам до морске обале и ту дочекао зору, у ходу, са Вама у мислима. Избјегавам људе, тј. избјегавам духове који, по мојој процјени, могу штетити. Људи као људи, забрављени у својим свакодневним мукама и јадима, несвјесно, најчешће несвјесно, убадају са својим духом на много рањива мјеста.

Можда сте у праву да моје тренутно „затворништво“ производи супротан учинак. Из овог угла не могу то најбоље видјети, али морате разумјети да је, послије московског бродолома, рата, потреса о којима врло добро знате, моја душа исцрпљена, неодлучна, рањена. Зато бјежим у мрак своје клијети, не сметам ником, нити било ко мене узнемирава (тако ми се чини, а знам да је то прелест).

Ви сте једина моја надежда но, понекад то не разумијете. Дајем Вам за право када се љутите, јер Ви хоћете да ми пружите све (то истински у себи осјећате) док се ја понашам, понекад, прекомјерно на одстојању или недовољно заинтересован.

Морате научити да живите са тим. Све ће то једног дана доћи на своје. Оно што сам посијао морам пожњети. Жетва долази за Вас у неповољном тренутку. За мене, опет, у добар час! Јер боље сада, него на оном свијету. Нека се сада разбистри све, нека ова моја унутрашња борба буде у самоћи, у овоме граду у којем су људи постали сјенке, аутомати. Јер они гризу драга моја Јелена Андрејевна, љупка моја кнегиње, они као вампири сишу енергију, непримјетно, али болно! Да, да, неупоредиво мање него у Москви ономад. Оно је била борба двоје људи, а ово је напад свјетине, свјетског духа који не спава, који „као лав риче мотрећи кога ће прождријети“.

Ви кажете – Владимире Николајевичу Ви сте мушкарац, Ви одлучите (а дајете свој приједлог како да одлучим). И ја ћу поступити управо по вашем добром приједлогу из два разлога. Први је што Вас бескрајно цијеним, и волим Ваша разложна расуђивања, а други разлог је тај што сам уморан Јелена, јако уморан...док дани пролазе, мељу и захтијевају од нас свакодневне одлуке. Вријеме ме хвата у раскораку, а њега је све мање. Боље плаћати сваки дан по мало, него одједном на гомили. Но, ја бјежим и сакривам се од било какве одговорности из тог другог, горе споменутог разлога.

Да имам снаге друговао бих, управо сада, са поездом и дошао к' Вама. Но, ја ћу се завући под покривач и тако провести још један дан, исцрпљен и неодлучан.

Патња и безизлаз су два моја пратиоца. Ви се својски трудите да ме одвојите од тог друштва. Надам се да ћете успјети, јер сам ја у оваквом стању немоћан.

Господ нека Вас укријепи,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Моје срце је Ваш заточник (писмо шесто)

Драга Јелена Андрејевна,

Нисам Вам писао данима...Осјећам зебњу и страх у Вашим писмима. Бринули сте, а од мене ни слова. Изненадићу Вас реченицом да сам ових дана писао, први пут послије толико времена.

Кнез, по доласку своме из Тамбовске губерније, није ми дао пуно времена: Поштовани Владимире Николајевичу, молим вас да се спремите за врло кратко вријеме. Неизоставно, неизоставно са мном путујете у село В. Не желим чути никакве ријечи. За пола сата хоћу да Вас видим спремног.

Стављен пред свршен чин, нисам имао излаза. Као што знате, никакве воље немам за било каква путовања, излете...Но, испоставило се да је кнежева одлука била на правом мјесту.

У селу В. кнез посједује сасвим солидну кућу. У њој живи његов далеки рођак Серјожа Владимирович са супругом. Нисам хтио улазити у њихове приватне послове и односе (мада сам доста тога чуо, не својом вољом), тако да ћу у овом писму прескочити ту тему. Углавном, сеоски ваздух и топлина тих простих, али срдачних људи су благотворно дјеловали на мене. Осјећај фамилијарности и блискости је утоплио моје хладне кости, и направио, непримјетно, љековит преображај у мојој души. Како је лијепо кад човјек има породицу, ближњег свог...То се у селу В. јако осјећа. Или су градови и лутања мене изуједали, или је, стварно, још само на селу остала она права, чиста руска душа?

Могу Вам рећи и да ми се апетит поправио. Првих дана ме, напросто, обузимао стид од моје прождрљивости. Но, на лицу тих драгих сељака се оцртавала захвалност што почитујем њихов дом и храну. Не претјерујем, били су одушевљени. Кнез ме прво задиркивао видјећи моје устезање, говорећи једном приликом: Благословени мој Владимире Николајевичу, па од Вас сам научио дивити се руском сељаку! Ви сада као да изигравате странца, лишени слободе, оне праве наше слободе и воље! Не окрећите леђа, не ударајте шамар гостољубљу! Ах, ах, ко је то Вас промијенио? Рат, жене, Москва, Петровград? Можда пијане ноћи или револуционарна мисао?

Код те реченице сам га прекинуо погледом. Видјевши да је претјерао (са револуцијом) брзо је звао: Марфа Ивановна, молим Вас, донесите још палачинки за мојег драгог Владимира Николајевича! То Вам је, Марфа, чувени московски апетит! Апетит пробуђеног пјесника!

Обрни, окрени, кнез Никшин је био у праву. Село В. је пробудило апетит и ја сам, једне ноћи, почео писати. Кроз то писање видјех да су сазрели услови за мој долазак у Петровград. Нема потребе за одуговлачењима.

Овдје ћемо остати још који дан. Морам Вам признати да сам одбио кнежев позив да идемо у лов. Знате и сами да је мени крви преко главе. То слободно вријеме сам искористио за писање. Не, не пишем као махнит, већ више суздржано. И то је за нови почетак доста.

Знам да ћете се радовати овом ненаданом обрту, јер Ви сте мој драгуљ, онај драгуљ из Светог Писма, када човјек пронашавши га, прода све што има да би купио ту њиву гдје га је открио. Но, ја сам још већи сретник. Нисам морао ни куповати, ни продавати! Ви сте дошли као истински дар са Неба и оживјели моју  умртвљену душу. Драга моја Јелена Андрејевна, колико благости, среће, поуздања, музике, поезије има у Вашим очима! Да, замишљам их често, а и оне ме често посјећују. Јутрос сам срећан, истински срећан и захваљујем преслатком Исусу што Вас имам.

Не љутите се што Вам нисам писао ових дана. Обећавам, писаћу Вам чешће чим се вратимо на морску обалу. Овај пут у село В. је на моју велику ползу. Вјерујем, даће ми вјежество да ускоро дођем к Вама.

Остао сам Вам дужан рецензију књиге драгог Трофима Гавриловича, но сада знате због чега. Разговараћемо, разговараћемо мила моја у Петровграду о књизи, о свему! Жели, о како жели душа да се храни с' вашим милим ликом. Осјећам да су дани наше раздвојености на издисају. Осјећам, док ми радост преплављује тијело и срце дрхти, ох како дрхти и од саме помисли да ћу ускоро држати Ваш топли длан.

Моје срце сада је, искључиво, Ваш заточник!

Вјерни Ваш, 

Владимир Николајевич Врангел