Војо Мистовић - Сербски homo politicus

НИКОЛА ПАШИЋ

Да се све објасни политичарем можда је ово сад најпогоднији тренутак, јер смо толико обамрли, што би црмничка буквица рекла: утулили смо га као народ.

У протеклих стотињак година често дижемо велелепне споменике, баш онима, који су умјесто јабуке, увалили камен. „Увалити“ је постао синоним наше свакодневнице, то је најчешћа наша мисао, иако доста пута несвјесни, што би „комјутерска улица рекла“: по дифолту, чинимо најгнусније ствари.

Но, та гнусоба је распрострањена кроз сами ваздух. Земља је премрежена, а ми ухваћени.

Ето, какав може бити политичар из нашег сокака?

Српски политичар, маде ин либресе, опијен пењањем на друштвеној љествици, убијежден свакога дана да је мудрији и паметнији, и да непогрешиво води своју активност увијек, ил' да кажемо редовно, испостави народу рачун: нокаут и пад!

Извршили смо ми Срби подоста харакирија, помагали су нам и наши околни непријатељи нештедимице. Али има једна стара пјесма, од Слоба Ковачевића: „Сами себи ми смо криви“.

Хајдемо мало у историју.

Краљевина Србија је хитала у навечерје прве свјетске војне да потпише конкордат са Ватиканом, што би краљ Милан Обреновић рекао за бискупа Штросмајера: како би се „курталисала“ утицаја Аустроугарске. Ватикан је био изненађен на шта је све Србија пристајала под диригентском палицом Николе Пашића. Било је доста противних гласова у Србији, али се новинска пажња, (мада је боље рећи, цијело мњење) полако, али сигурно, везивала за ову тезу о „курталисању“. Глас Православне Цркве све се мање чуо. Гушила га је држава, тачније „homo politicus“.

Тадашње српске владе пуних тридесет година нису, осим општих уставних одредби, донијеле закон са којим би се заштитила Црква Православна и материјално и духовно (симфонија земаљске и духовне власти), те порадиле на њеном напретку. Црква Србинова је извојевала побједу и ослобођење од Турака. Она је била брана и штит српскога народа. „Кад смо с Богом јаки, ко ће против нас“?

Министар просвете и црквених дјела је образовао 1913. комисију која би испитала и проучила, те на крају, из политических разлога, порадила на склапању конкордата, и она је то сјајно учинила у правцу који је хтјела званична српска влада. Издвојено мишљење протојереја Стевана Веселиновића се није узимало у обзир.

Српски политичари се нијесу хтјели освртати иза себе, јер кад би се осврнули чули би исповједнички глас митрополита Михајла, па макар само ону једну реченицу да „без Српске Цркве и њене сагласности држава не може и не смије потписати конкордат“. Српска Православна Црква није имала ништа против да се нека конвенција или уговор потпише са Ватиканом, али никако на штету већинског православног народа.

Србија је дала и више него што је Ватикан тражио, о томе сликовито говори примјер мјешаних бракова. Раније, на предлоге бискупа Штросмајера да се васпитање дјеце у таквим браковима препусти слободној вољи супружника (а то није по католичким правилима) Србија је одговарала негативно, док је у новопеченом конкордату ту улогу препустила католичком супружнику.

Занемарио се и став надбискупа барског Николе Добречића, великог српског патриоте, да јурисдикцију над католицима у Србији преузме надбискупија барска. Такав предлог је дао и Весник Српске Цркве 1897. године, образлажући, између осталог, да би се тако Србија заштитила и од Аустроугарске и од прозелитске политике Ватикана.

О историјском праву барске надбискупије је писао и Никодим Милаш, чувени каноничар, поводом афере око Светојеронимског института у Риму   (када је Ватикан све јужнословенске католике прогласио Хрватима).

Ф.М. Достојевски - Парадоксалист

Да кажем нешто о рату и гласовима о рату. Имам једног познаника који је парадоксалист. Одавно га познајем. То је сасвим непознат човек и чудног је карактера: он је сањар. О њему ћу, свакако, рећи нешто више. Али сада сам се сетио како је једном, има томе већ неколико година, почео са мном да расправља о рату. Бранио је рат уопште, и то, можда, једино због парадокса. Рећи ћу само да је „цивилно лице“ и најмирољубивији и најдобродушнији човек који може постојати на свету и код нас у Петрограду.

- То је сулуда мисао - говорио је између осталог - да је рат бич човечанства - То је, напротив, најкориснија ствар. Само је једна врста рата мрска и заиста погубна: то је међусобни, братоубилачки рат. Он умртвљује и деморалише државу, увек сувише дуго траје и од њега народ подивља на читава столећа. Али политички, међународни рат користан је у сваком погледу, те је апсолутно неопходан.

- Али, забога, народ иде против другог народа, људи убијају једни друге, шта је ту неопходно?

- Све, и то у највећој могућој мери. Али, пре свега, лаж је да људи иду да се убијају: то никада није у првом плану. Ово је нешто сасвим друго. Нема узвишеније идеје од жртвовања сопственог живота у одбрани сопствене браће и своје отаџбине или чак једноставно у одбрани интереса своје отаџбине. Човечанство не може да живи без великодушних идеја, и ја чак сумњам да човечанство управо зато и воли рат да би учествовало у великодушној идеји. Ту је у питању потреба.

  

- Та зар човечанство воли рат?

- Него? Ко је за време рата малодушан? Баш напротив, сви су осокољени, сви су одмах расположени и нема ни трага од уобичајене апатије или досаде, као у мирно време. А затим, кад се рат заврши, како људи воле да га се присећају, чак и у случају пораза! Ине верујте када сви, при сусрету за време рата, говоре један другом, климајући главом: „Каква невоља, шта смо доччекали!“ Све је то реда ради. Напротив, у души се сви радују. Знате, веома је тешко отворено исказати неке идеје, сви ће рећи - звер, назадњак, осудиће човека; тога се људи боје. Нико се не усуђује да хвали рат.

- Али ви говорите о великодушним идејама, о очовечавању. Зар нема великодушних идеја без рата? Управо је обрнуто, за њихов развој повољнији је мир.

- Апсолутно је супротно, апсолутно обрнуто. Великодушност нестаје у периодима дуготрајног мира, а уместо ње се јавља цинизам, равнодушност, досада и много онога што се назива пакосним подсмехом, и то због испразне забаве, а не због потребе. Са сигурношћу се може рећи да дуготрајни мир чини људе суровима. За време дуготрајног мира социјална преимућства увек прелазе на страну свега онога што је човечанству зло и грубо, најпре на страну богатства и капитала. Част, човекољубље, самопожртвовање се поштују, још се цене, високо се котирају непосредно после рата, али што дуже траје мир, све ове дивне, великодушне особине бледе, вену, умртвљују се, а богатство и похлепа обузимају све. На крају остаје само лицемерје - лицемерје части, самопожртвовање по дужности, па ће, вероватно, и даље бити поштовани, упркос цинизму, али само на речима, форме ради. Праве части неће бити, остаће само формуле. А формуле части су смрт за част. Дуготрајни мир изазива апатију, ниске мисли, разврат, отупљује осећања. Уживања не постају истанчанија, већ грубља. Безобзирно богатство не може да ужива у великодушности, већ тражи скромнија уживања, она која су ближа ствари, то јест најдиректније задовољавање плоти. Уживања постају путена. Сластољубље изазива сладострашће, а сладострашће је увек грубо. Никако не можете ово негирати јер се не може негирати најважнија чињеница, а то је да социјална превага за време дуготрајног мира на крају увек прелази на страну безобзирног богатства.

Иван А. Иљин - О теоријама завере против православних народа (и шире)

Малограђанства и дилетантизма морамо се апсолутно клонити: јер оно не отвара очи за спасоносно разумевање и, самим тим, за лечење, него напротив, завезује нам очи. Оно умирује ум и распирује страст, умирује не путем схватања, него путем лошег сурогата. Управо су такви сви уобичајени емигрантски разговори о томе да је револуција просто резултат завере, свеједно чије (једни веле енглеске, други немачке, трећи јеврејске. Масони кажу католичке, католици кажу масонске). Одатле: светом управљају завереници, свесилни, свемогући, који све вуку за нос. А нама остаје да јурцамо за последицама њихових поступака и да их, разобличавајући их, региструјемо – свуда подозревајући језуиту, масона, Јеврејина, Енглеза или Немца.

Тог вулгарног и демагошког приступа ја се сасвим одричем. Уопште не због тога што мислим да језуити и масони не утичу на догађаје. Не, они несумњиво утичу – једни на једну, други на другу страну, најчешће сасвим супротну. Него се одричем зато што то није објашњење, него тобожње објашњење. То није позивање на узрок, него на једну од пројава узрока. Оно човека онесвешћује ударцем по његовој манији гоњења (а она у заметку постоји у сваком од нас). Она вара човека, сугеришући му да је он тобоже нешто схватио мада је он уствари одведен у тамно ћоше и онесвешћен ударцем по темену. И ако је икад постао неспособан да схвата било шта о узроцима, то се десило управо после ове операције која га је помутила. То би било исто као када би се болест тумачила бактеријама које су се покварено договориле да је изазову, а уз то су свемоћне, након чега остаје само да се све дезинфикује и да се дрхти да можда на столњаку, шпорету, бунди, који нису дезинфиковани има на милијарде бактерија. Али бактерије нису узрок болести, оне су само њени изазивачи. Разлог је у организму, његовој слабости, његовом функционалном растројству. Бактериолошка анализа није дијагноза, дијагноза је дијагноза болесног организма. То је лажан задатак – јурити свуда са лупом и микроскопом и претварати физиологију и терапеутику у лов на бактерије (за то је неопходна санитарија – и то учена и искусна санитарија, то јест суптилан рад полиције, а не дилетантска и незналачка граја о свемоћи бактерија).

Речју: позивање на свемоћне, тајне и покварене организације – ништа не објашњава. Оно прецењује снагу завера човечанских, и сугерише страх, не дајући познање. Јер – а то је главно – стихија живота је ирационална и невероватно сложена, а деловање завереника је ипак – људско деловање, деловање људске намере и самовоље. Живот се креће по тајанственим и сложеним законима природе – материјалне, психолошке, социјалне, привредне. Ако су језуита, масон, Јеврејин и Енглез у нечему јаки, они су јаки пре свега по томе што су проучили те законе, и зато их могу успешно користити на своју корист – они знају законе људских страсти и слабости, законе власти, берзе и тржишта. Ти закони су заложени у природу. Они су доступни свима, па и нама. Зашто их ми не користимо тако вешто? Управо зато што уопште ништа не мислимо, или мислимо о томе да је сав проблем у туђој завери. Ми смо као покварени и лењи пастири, који нити умеју да пасу овце, нити умеју да их шишају. И све несреће своје непостојаности, сопственог незнања, сопствене неумешности, бескарактерности и нечасности – сваљујемо на заверу вукова из шуме. И сваки пут кад се деси несрећа због наше колебљивости – потежемо објашњење о злој интриги подлих завереника. Сваки пут кад се појави опасност да ће људи видети нашу ружну њушку – почињемо да беснимо против огледала, које је зло, магијско и тајанствено. Стари сељачки метод – на ђавола све сваљивати: “Ја сам вам зналац, искусан, поштен, трезвен, али ми ђаво везује руке и ноге!” “Ђавоља работа”, “везује”, “води”. То демагошко позивање на ђавољу силу ја категорички одбијам. То није објашњење него збуњивање. То није пут према снази и победи, није кретање по линији највећег отпора, него пут према слабости и поразу, кретање по линији најмањег отпора.

И на крају још једна реч: значи ли то да ја поричем деловање и утицај језуита, масона, Енглеза и Јевреја у току рата и револуције? Не значи. Значи ли то да ја поричем сврсисходност и неопходност научног истраживања њихове делатности? Не, не значи! Шта ја поричем?

1. Компилаторско брбљање о томе из друге и треће руке, ненаучно и демагошко.

2. Могућност да се тиме објасне узроци светске и руске револуције.

3. Корист за руску националну ствар ако било ко почне да саморазобличавање замењује – тобожњим разобличавањима туђег злочинаштва, почиње да замењује озбиљну дијагнозу – бактериолошком манијом гоњења (“ти си бактерија, он је микроб, свуда су бацили!”, “ти си језуита, он је масон, они су илуминати!” – и после свега: “Само сам ја праведник, који све то разобличава!”).

Кокот - Југо (Пучина се на широко навукла)

Кокот - Југо (Пучина се на широко навукла)

Сам на киши у ишчекивању бољега,

олуци лупају, вјетар шамара.

Небо затворено, примам ударац.

Небо затворено тонама облака,

пријатељи далеко миљама,

из поквареног мрака примам ударац.

На коњу јаше саблазан, и до пећине много трагова,

људска мудрост хоће грешке да исправља.

Вртоглавица, слаби покрет мокрог лица,

море несреће: Примам ударац.

Искушења се намножила, језа брије данима,

таман испред позорнице примам ударац.

Тако да мудрост себе поједе и до пећине мало трагова;

уска је стаза - пучина се на широко навукла!

На коњу јаше саблазан, у старим панталонама
гладан и сам, послије примљених удараца - настављам!

Музика, текст и аранжман: Младен Ковачевић и Војислав Мистовић 2006. година

Љубомир П. Ненадовић - О Црногоркама

Жене у Црној Гори никако не стоје тако рђаво као што се разносило. Човек је војник и гост у кући, а жена је домаћин; због тога на њих и пада већа брига и већи посао. Оне знају да кућа не стоји на земљи, него на жени. Неуморно раде све послове. Њихови мужеви знају их потпуно поштовати и уважавати: нико неће у својој кући штогод наредити, а да о том и својој жени не јави и с њом се не договори. Жена управља кућевним пословима. Црногорке су озбиљне, разборите, вриједне, оштре и разговорне. Ниједне прекорне речи нико им не сме рећи. Пре ће Црногорац прећутати и отрпети какву неповољну реч него Црногорка. Жене, које рађају јунаке, нису робови ни у кући, ни на путу, ни на суду. Оне се свуда поносито и јуначки држе. На своје оскудно стање нигда се не туже. Ако их когод сажаљева, оне смешећи се одговоре: „А кад нам је боље од Косова било?“ – Жене у Црној Гори, у сваком погледу, имају лепа права. То су старински обичаји, који се држе као писани закони; писаних права може се рећи и да нема.

Свака жена кад остане удова и хоће да се преуда, или у случају да се распусти са мужем, добије из мужевљеве куће свој известан део, а то се зове „остојбина“. Осим тога, жене имају свој особац, што су саме стекле или донеле. Ако је то у новцу, оне дају под интерес, и с тим саме управљају; муж јој се ништа не меша. То је њено. При смрти она то завешта и остави коме хоће.

Чувени правник Богићевић казивао ми је, да је у Црној Гори, више него игде, нашао уобичајених права. Он је прилежно испитивао какви су обичаји при различитим правним случајевима. Сам један сердар, који не зна ни читати ни писати, одговорио му је на две хиљаде правних питања. Богишић се чудио како му сваки јасно и одсечно на свако питање одговара, и како сваки уме да брани оно што му каже. Суђење је јавно, више него јавно; јер  и они што дођу да гледе и да слушају могу погдешто рећи и објаснити.

Одломак из књиге Љубомира П. Ненадовића – О ЦРНОГОРЦИМА, писма са Цетиња 1878. године

Свети владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке, трећи део

Свети владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке

Но обрадова ме срећно сећање, да ме је преосвећени заустављао те вечери и одвраћао, да не идем док не прође слава манастирска Велика Госпођа, до које имађаше још петнаест дана. Наговестио ми је и он, а и отац Милутин ми је већ много причао о ретком усрђу са којом се крсно име у манастиру дочекује и пропраћа, и наговарао ме, да се на сваки начин задржим до тога дана.

Решење моје да останем-било је лако изазвати. Ја сам и иначе тражио разлога 
да што дуже останем у овоме красноме месту. Одлука да останем даље веома ме је 
обрадовала и ја пун радости идем да се одморим, јер ноћ беше већ на измаку.
Кад сам легао, поврвеше ми мисли и сећања на оно,што сам најлепше могао видети
у Боки међу Србима, сећања на  Црквене Свечаности.

Прва прилика да видим празновање ове врсте, дала ми се на Петров дан у Рисну,

у дивноме српскоме мјесту близу до Котора. Немогуће је заборавити онај срдачни

дочек пароброда, који је био довезао нас госте из Новога и по том оне из Котора.

И ако се људи из ових места међу собом скоро недељно а и чешће састају и

виђају, чему доприноси колико близина тих места, толико и разноврсни послови и

сродничке везе, ипак се овом приликом сусрећу са толиким ентузиазмом, толиком

топлином, пропраћеном грљењем и љубљењем, да би човек помислио да се

годинама нису видели.

Но није то блискост по раздаљини места него више по једнакој и истоветној

судбини, која их тако спаја и срађа. Још нешто. Посећивање црквених слава код

тамошњега Српства, не чини се ради својих личних угодности и задовољења, него

то више и много више спада у моралну обавезу-у дужност свакога, у кога је пуна

свест о Српству и идеалима српским.

Света Царица Александра Фјодоровна Романов - О браку и породичном животу

Света Царица Александра Фјодоровна Романов 

О браку и породичном животу,  изводи из дневника

Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.

Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје“ја”

посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде

како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари.

Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати

жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за

најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија

грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.

Свети владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке, други део

Владика Николај (Велимировић)  Моје успомене из Боке

Бивао сам више пута присутан, кад се по неки Приморац растаје са својима и креће за Америку. То је призор, који не само гањава човека онога момента кад га

гледа, него му потреса душу, кад год га се буде сетио. Ја сам се детињски срдио на оне кршне и голе врлети, које овако немилосрдно одгоне Приморца у даљину.

Док год махина не да глас за полазак, далеки намерник стоји на обали са онима, који дођоше да га испрате. Он говори брзо и много, понављајући заповести и упутства, којих се његови имају придржавати за време његовог одсуства. 

Не престаје, јер зна, да чим престане, његови пратиоци почеће да испољавају своју тугу и наговештавају све оне црне слутње, што им на ум долазе. А он је јунак, постојан и хладан. Кад писак махине огласи и последњи час за полазак, онда он свија своје у загрљај, љуби их ватрено, и, нагло се окрећући, улази у пароброд.

На сузе оца и мајке, младе љубе или својих рођака, које се изливају као израз

туге, мало ће кад полазник одговорити. Одлази пароброд, а с њим о, колико нада

и очекивања, колико неизвесности и страха!

Одлажење у Америку света приморског узима из године у годину све већма маха.

То одлажење увећавају узроци, који, поред сиромаштине, чине његов положај

безизлазним код дома. То су узроци: повећани порез, притисак и стега,

намножавање, учестале неродне године и елементарне непогоде и т. д. Пароброд

који сваког четрнаестог дана полази из Ријеке за Америку, увек прима и по

неколико Срба, од разних крајева, а понајвише из Далмације, Херцеговине и

Црне Горе, а у последње време и из Босне и Војводине.

Свети владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке, први део

 Владика Николај (Велимировић)  Моје успомене из Боке

Оно чему се човек нигда не би ни надао, може му се десити у животу, путем којим би само прст по земљописној карти повлачио, може га случај провести, места и пределе, које би само маштом замишљао, може ненадно видети и у њима живети.

Промисао Божји, који нас води стазом живота, недостижан је, путови су Његови

неиспитани. Сви људски планови о будућности често су ваздушасте куле, које

непредвиђени случај у прах може претворити. На раскршћима живота ми се

одлучујемо једним путем и не слутећи, да нас промисао, који у обичном животу

случајем називамо, може натраг вратити и другим правцем упутити. Умесно је

речено: човек предлаже а Бог располаже.

Тако је случај, Провиђење или Усуд мене једног дана изненадио том почашћу,

што ме је упутио у оне земље и крајеве, у којима нисам ни помишљао, да ћу

икада бити. Земљиште на коме сам се једнога дана обрео јесте Српско Приморје.

чувено је Приморје. Народ га је дивно опевао и окитио најлепшим епитетима. У

свим стиховима о Приморју у тој народној, као и доцније у уметничкој лирици,

изражена је само нежност и симпатија. Мотиви народне љубави према Приморју

јаки су и оправдани. Њих ће моћи разумети само онај, ко историјски проучи

значај и улогу Приморја и ко је видео Приморје.

Драгослав Бокан - Чудна војска, под знаком Светог Ђорђа

Постојала је и једна чудна војска, под знаком Светог Ђорђа (њихов знак на грудима), која се свесно жртвовала за свој народ - јер када би неко од њих погинуо у борбама са герилцима ("шумским") Немци нису стрељали таоце, оно чувено: 100 наших убијених за једног убијеног припадника Вермахта и 50 српских глава за једног њиховог рањеног.

Зато су често на челу немачких колона ишли ти чудни младићи, са романтичном идејом апсолутне жртве за свој народ, ЧАК И ОНДА КАДА ИХ ТАЈ НАРОД ПРЕЗИРЕ и зове их с гађењем "наши Немци".

Предводио их је некадашњи припадник 1300 каплара из Првог светског рата, рођак породице Карађордјевић, адвокат чувен по својој религиозности, по томе што пре рата није наплаћивао своје услуге сиромашнима и што се на делу показао као најжешћи борац против корупције у политичком животу међуратне Југославије.

Код Томаша са Вуком: Вечерња казивања о СвеМиру

Данас су се кишне ноте помијешале са интервалима среће  који су ријетко, али редовно наступали са топлином Сунца и бојама мирисне, истинске радости.

Залазак у ведрини неба испеван прољећним бојама, људи што шетају крајем, прича што се вјековима понавља, и ова ноћ што наступа, краси je истовјетност, хода кроз вријеме туге и радости...

Волим шетати крајем и ту негдје срести Вука. Више нам телефони нису потребни.

Након само петнаест минута возили смо се у старом, тврдом мицубиши пајеру, газећи београдску џаду, али само на кратко.

Пут нас је, не знано како, довео у двориште Томашеве зграде.

Погледасмо се смјело и одосмо у улаз... Падала је  на тренутке радосна, београдска ноћ.

Ван Јанг - Жртвовање (Јеванђелска прича са Далеког Истока)

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

Велшанка из Србије! Ко је била проф. др Ранка Куић (видео)

Енглески јој омилио Паја Патак, познавала Черчила и Велебита, по оцу Херцеговка, по мајци Босанка, по баки Србијанка, а живот посветила проучавању узајамних веза Срба и Келта

Кад помислим колико сам сам се одрицала радећи истраживање, осетим се као трагична личност. Имам једну риму која ме теши: У науци ће ипак остати моје име, а неко сломљено срце тешиће моје риме - овим речима је проф. др Ранка Куић објаснила свој животни пут.

Ранка Велшанка, како су је од миља, због љубави према велшанском народу, звали, животни пут је зарвшила 1. маја, а сахрањена је шестог. Нигде то није написано. Осим у читуљама. Али, ведрина и дух ове високе, вижљасте даме остају у историји захваљујући њеном пасионираном раду. Студија о српско-келтским језичким паралелама "Црвено и бело"(2000) незаобилазна је у истраживањима етимологије српског језика, а постала је одмах бестселер, као и антологија келтске поезије "Под белим небом црвен змај" (2002).

"Као и Срби, и Келти су примат давали царству небеском; оно што нама представља Косово, њима то представља Катрет. Отуда и такав наслов књиге: црвено симболизује крв катретских и косовских јунака, бело је царство небеско", поредила је она.

"Веровали или не, енглеском језику привукао ме је Паја Патак. Обожавала сам цртане филмове; Паја је био хировит и љут, па кад му из очију сукну димови - ква, кваква...", присећала се др Куић.

Његошева канонизација, за или против?

пише:Војислав Н. Мистовић

На позорју измученог и обезглављеног србскога народа догађаји престижу једни друге. „Духу времена“ се прикључила и Српска Православна Црква, која својој основној мисији христијанизације народа претпоставља дневно-политичке догађаје.

Са пријестоног Цетиња дошао је глас, да је Петар II Петровић Његош проглашен за светитеља, те се има прослављати заједно са многострадалним Светим Јовом (19.мај по јеретичком календару, 6.мај по православном).

Та вијест о канонизацији је у сваком случају  прворазредна,  али српском народу не доноси јединство, већ подјелу на оне који ће несумњиво прихватити Рада Томова  као светитеља и друге који ће се противити тој одлуци. И сама та подјела говори о народу  и о „пастирима“, који су донијели такву одлуку.

За неке ће овај потез личити на ватиканску цркву која канонизује и капом и шаком, а неки ће рећи „ваистину је био свет“.

Неколико мисли о Крсту Поповићу и зеленашком покрету

-За право, част и слободу Црне Горе-

пише: Војислав Мистовић

Увођењем демократије од стране комуниста у цијелој тадашњој СФР Југославији је, својеврсно, доживљено као ново освајање слободе и да ће се, између осталог, исправити историјске неправде,  да ће они који су страдали од комунистичкога режима добити какво-такво задовољење.

Већ крајем осамдесетих у Црној Гори се почело говорити о Голом Отоку, држане су трибине, те се о тој теми све више дискутовало тако да она више није носила назив „табу“. Занимљиво је и то да се мало који од голооточких страдалника одрекао своје идеологије, да је у свом страдању одбацио оков тог материјалистичког демона и пригрлио Христа Господа. Чинило се да су преживјели голооточани још чвршћи у исповједању комунизма, али оног изворног совјетског због којег су робијали!

Почетак парламентаризма у Црној Гори донио је разнолике политичке групе и партије, сада не знам тачан број, али се чинило у једном тренутку   да је на 10000 становника Црне Горе долазила једна партија или покрет.

Жељно су, али узалуд, жедни и гладни правде очекивали отварање државних архива, објелодањивање истине и суштинску демократију, црногорски воз је пошао у сасвим другом правцу.

Једи, пиј, весели се!

Пише: Војислав Мистовић

Тужно је гледати Ивицу Дачића који на један поспрдан и ригидан начин говори о српској историји. Сигуран сам да није писао све те „ауторске текстове“, нити су то (његове) оригиналне идеје које тако махнито и бахато излазе из његових уста. Као што је римски папа писао (шездесетих година прошлог века) напаћеном црногорском митрополиту Данилу Дајковићу да Црногораца (мислећи на Србе) и вере православне више нема, те га позивао и да он буде део „новог доба“, иста матрица се може препознати и у изјавама несретног српског премијера.

На Србију су удариле велике силе. И то се види по самом саставу србске владе. Свака од интересних организација има своје представнике: ММФ, масони, илуминати,трилатерална комисија, разни фондови...Сви се они куну да раде за добро народа и државе, док већина сматра да они раде на поробљивању и сатирању Србије.

Одакле такво, различито, тумачење њихових дела?

Све организације које сам горе набројао, имају у себи, пре свега, духовно-религијски карактер. Те организације сматрају да је Сатана, у ствари, донео слободу човеку.

Alex Cepuš - Samski dom

Aleksander Cepuš – Samski dom (odlomak iz knjige)

Dostikrat sem taval po ulicah in mislil na svoja fantovska leta. Stanovali smo na Otoku. To je stanovanjsko naselje, ki je od centra Celja oddaljeno borih deset minut hoje. Tja smo se preselili, ko sem imel tri leta in tam sem se odlično počutil. Prijazno zeleno okolje, posejano z belimi bloki, za katerimi se je raztezala železniška proga. Igrali smo se na travniku ob tirnicah in niso nas motile vlakovne kompozicije, ki so vsake toliko časa s truščem in hrupom vstopile v naš svet. Marsikdaj smo tudi kakšno ušpičili, a otroci so pač takšni; vsak po svoje odkriva svet, v katerem odrašča. Nekaj časa sem bil v varstvu pri očetovi sorodnici, ki je stanovala sto metrov od našega bloka in občudoval staro leseno vilo, ki se je košatila na dvorišču pred blokom. Imela je cerkveni zvonik - vsaj tako se mi je takrat zdelo. Na splošno pa je delovala srh zbujajoče in mrakobno. 

Potem je prišel dan, ko so se pripeljali delavci in začeli so podirati tisto staro vilo. Na njenih ruševinah je kmalu zrasel otroški vrtec in jaz sem bil v prvi generaciji otrok, ki smo ga obiskovali. V istem času je nedaleč stran zrasla tudi osnovna šola Slavka Šlandra, ki mi je že takrat delovala skrivnostno in temačno. Bil sem vpisan, pa so me starši izpisali in prepisali na tretjo osnovno, ki je v centru Celja. Da bi lahko čakal pri stari mami, ki je stanovala nasproti šole in da bi hodil domov skupaj s svojo mamo. In ravno tam se je zgodil nepozabni dogodek, ki se ga še danes neverjetno živo spominjam!

NECA

NECA         by Vojo Mistović

Ponekad imam osjećaj, kad krenem na putovanje, da ću sresti nekog 

poznatog. Najčešće, zamislim nekog određenog. Iz ne znam kojih razloga,  

na um mi je došao Ivan,  moj drug iz Bara koji trenutno živi u Zemunu.

Krećući se od Zelenog Venca ka autobuskoj stanici, čuo sam 

kako neko doziva moje prezime... Opet, kako se zanemarljiv broj 

Beograđana (tačnije, nijedan) preziva kao  ja, okrenuo sam se i video 

dobro poznat lik. Čovek kojem sam se u mladosti divio, pa, kad sam ga upoznao,  

zajedno sa njim prošao „od vraga do popa“, kako zbori znameniti stih iz 

Đoletove pesme.

Konačno, srpski meteorolozi su pogodili, dan je bio sunčan i 

pogodan za putovanje. U susret meni, išao je Toni Stavrić, 

ne znam šta je prije: da li poeta ili avanturist, ali za mene uvek - čovek 

vredan poštovanja i divljenja.

Putovanje u istom pravcu i sa dragom osobom ravno je dobitku 

na loto-u. Upravo se to meni desilo. Pogotovo, znajući Stavrića – to neće 

biti obično putovanje, ma koliko kratko trajalo. On je išao mnogo 

dalje od mene, ali ćemo dva sata provesti u razgovoru.

Često se na Tonijevom licu pojavljivala seta , koja je imala nešto 

optimističko u sebi, pramen nade koja greje srce. Mešavina crne i sede  

od njega je pravila neponovljivog boema i šmekera, lika - kojeg smo mi, 

deca, neverovatno voleli  i u mislima videli sebe, jednog dana kao on.

U šali mi je jednom kazao, ponavljajući reči Tome Bebića, barda 

mediteranske muzike: „E, sad kad si ti porasta' , ja mogu slobodno umrit“. 

Naravno, ja sam porastao, ali Toni nije umro, već je svojim zapisima 

neponovljivog  života, radovao hiljade duša koje su čitale njegove knjige. 

Gospodin, kao i uvek, zvao je na piće do polaska  busa,  koji će 

nas odvesti na željena odredišta. Priča koju pišem je njegova  uz, naravno, 

moj doživljaj iste. Priča koju treba zapisati, a sumnjam da će to on uraditi. 

Sumnja potiče iz meni znanih razloga, za koje ne treba naglašavati

 da su opravdani.

„Slušaj ovo klinac“ – počeo bi Toni, uz gutljaj vina, sa upaljenom 

cigaretom i šmekom starih majstora sa mora.

Praznik i još nešto...

  PRAZNIK I JOŠ NEŠTO...

                                  by: barba Vojo Mistovic

Sklonost čovečanstva ka praznovanju i praznicima je opšte poznata stvar.

Kada se čovečanstvo konačno udaljilo od Boga i ostavilo istinsko proslavljanje i

praznovanje svoga Stvoritelja, ostala je duhovna glad i praznina.

Neko (ili nešto) drugi je morao doći na to mesto, čovek je morao upotpuniti

tu prazninu.

Ostavljajući istinu, čovečanstvo se okrenulo lažima. Počelo je proslavljati

prirodu  nižu od sebe, životinje , knezove tame, te sve ono što proslavlja ljudsku

grehovnost i sami grehopad. Veliki bi se spisak mogao napraviti šta su sve ljudi

proslavljali...

Krvavom francuskom revolucijom započet je finalni obračun na zemlji.  Obećani

ideali  „bratstva, slobode i jednakosti“, pod Luciferovom zastavom, evo, ni dva i frtalj

veka kasnije nisu ispunjeni. Zašto? Jednostavno je odgovoriti, ali je teško razumeti.

Obećanje slobode „bićete kao bogovi“ i onaj koji je dao to obećanje je laža na koju čovek

naseda već toliko hiljada godina. I kao što proces stvaranja čoveka traje, tako i

ova obmana nanovo i nanovo napada čoveka, kako bi ga smakla sa svojeg božanskog

prizvanja. Onaj koji je dao to obećanje ne želi slobodu čoveku, on želi njegovo

ropstvo i smrt.