Свети Теофан - Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена

Свети Теофан Бистров (1874-1940) архиепископ Полтавски и Перејеславски

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРСКОМ РАЧУНАЊУ ВРЕМЕНА

Питање: Шта је то стари и нови календар којим се рачуна време?

Одговор: Стари календар је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен 1. Васељенским Сабором (325.године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт увођења новог „научног“ календара од стране Римокатоличке цркве у 16. веку при папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског календара, јер је то питање научно нерешиво.

Према томе, тај календар јесте симбол јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и разделења.

Докази: „Предања установљена ради нас су писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним“ (Алфавит, Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и Светих Отаца, свако издање)

„Чувајмо сва древна Предања установљена за нас писмено или усмено“... (Догмат 7. Васељенског Сабора)

„Мислим пак, да је по Светим Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања“ (Свети Василије Велики правило 92; упореди: исти, правило 91; 1. Кор. 11,2 ; Сол. 2,15 и 3,6).

Такође и сами свештени канони одлучно објављују себе „тврдим и ненарушивим“ (6. Васељенски Сабор правило 2), „неразоривим и непоколебљивим“ (7. Васељенски Сабор правило 1) и призивају „да се до сада изложена правила чувају“ (4. Васељенски Сабор правило 1).

Знаменити митрополит Петар Могила је изјавио „да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи противно црквеним канонима... тако је мислио и чинио јерарх, који је био најбољи украс Православне Цркве (Црквене Вести „Журнали заседања“... 1906. године бр. 21, стр. 1349-50)

Црква, да би остала Црква, по захтеву својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно и изражено у 2. правилу 6. Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.

Свети Игњатије Брјанчанинов - О немогућности спасења изван Цркве Христове

Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху.

"Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог.

Казне - судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн. 6,28 - 29).

Житије Свете Ксеније Петроградске

Тропар, глас 7

Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.

Кондак, Глас 3.

Данас светло ликује град Светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксениоа, налазе утеху, јер си ти граду овом похвала и утврђење.

Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.

Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.

Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.

Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.

Архимандрит Лазар (Абашидзе) - У ВАВИЛОНСКОЈ ПЕЋИ (одломак из текста)

Сатана, слично Навуходоносору, шаље своје слуге, да би они принудили, човечанство да се поклони "златном телету", тачније грубом дебелом телу, обученом у варљиву земну раскош. И ево већ сви народи на земљи, повинујући му се, клањају се идолу телесном "уз громке звуке музике". А да би се приклонили овом злу оне који су још остали верни, злочинац тера "седам пута јаче" да наложе огњену пећ саблазни, и да поквареним деловањем "савремене културе" узбуркају све људске страсти. Тако ће се последњи Хришћани који савесно чувају целомудреност, заиста уподобити тројици дечака у пећи вавилонској. Али и они ће само под покровом благодати Божије успети да се сачувају од свепрождирућег пламена.

Шта се може рећи о „савременој култури“, која преовладава у свету? Неки је савремени Оци директно називају „анти-културом“, „културом распада, саморазорења. Непрекидно слушамо пароле које дижу хвалоспеве „култури секса“, проглашавају „сексуалну слободу“, „слободну љубав“, па чак и „сексуалну револуцију“. Чал су и наизглед „најцивилизованијњ“, „најкултурније“ нације уверене да су коначно збациле средњовековно бреме тамног мрачњаштва и учиниле корак ка новој, узвишенијој култури узајамних односа. Дошло се до задивљујућег открића: показало се да је брак са једним партнером ( у моногамији) „реликт прошлости“; да су уобичајени породични живот и породичне обавезе – „предрасуде“; да је тежња да се обуздавају телесне пожуде: „опасне вежбе које могу да изазову трауме“; скромност и стидљивост су назвали „комплексом инфериорности“, „против кога се треба свим силама борити, чак се и обраћати за помоћ лекарима психијатрима“; кретање у строгим оквирима пристојности сада сматрају „неслободом“, „некомуникативношћу“, угушивање блудне пожуде ка ближњему, удаљавање од безобзирности и опасне слободе у односима сматрају „заосталошћу“, „извештаченошћу“, „дивљаштвом“ и скоро „шизофренијом“.

И гле, уђосмо у нову еру – „еру слободе“ – одасвуд се чује: „Слобода!“, „Доле предрасуде!“, „Приближимо се природи!“, „Доле стид!“. Жене и мушкарци, млади и они поодмаклих година, почињу да вежбају да гуше стид, уче да погазе сваки вид скромности, које се више стиде него што су се раније стидели порока, журе да што пре обечасте девственост или да је на сваки начин сакрију и да се представе околини као искусни у љубави, као они који су се „наживели“. Телевизија, новине, рекламе и уопште скоро свака реч и дело савремених људи управљено је директно или индиректно ка греху сладострашћа. Савремени хумор, досетке, разговори, садржаји уметничких дела, радост и туга, схватање трагичности и среће у основи се врте управо око ове страсти – блуда.

Свети Теофан Затворник - О замкама противника спасења

Као што музички инструмент навију и он сам свира одређену пјесму, тако ђаво у души навије маштање, па се онда повуче и посматра. А маштање само тече и тече. Када се оконча, ђаво прилази и труди се да га поново покрене, па се опет повуче и посматра, како би своје маштање привукао са неке друге стране. И не одустаје док то не оствари. Сво његово занимање састоји се у томе. Када се приликом маштања појави покрет страсти, он прилази и ради на томе да човјека заведе и измами саосјећање или чак сагласност, била она потпуна или непотпуна. Ако у томе успије, он даље учи како да се оно што је замишљено спроведе у дјело. И ни за трен не испушта душу из вида, нити прекида са ковањем својих злих планова против ње.

Ђаво човјека обмањује само до тренутка његовог пристајања, а онда га оставља да посао доврши сам – што овај и чини, тако да представља јединог кривца, док ђаво остаје по страни. Дивно, зар не?

Ђаво непрестано покушава да упрља срце својим нечистотама – и успјева да га затрпа гомилом греховних помисли, а неријетко и осјећања. То се догађа са човјеком који спава, када изостане пажња. Чим се пробудиш и то примјетиш, треба истога часа све да очистиш, како ни трага не би остало. Чиме? Именом Господа Исуса, Коме је лопата у руци Његовој. Дршка те лопате је – скрушено покајање и ријешеност да се ђавоље смицалице убудуће не преспавају непажњом. Рука која ту лопату узима је – вјера са надом да нас Господ неће оставити. Покретач дијела је – ревност. Његова подршка и основ је – одсуство самосажаљења. Наоружан свим овим сиђи у срце и тамо све очисти. Не одустај од посла све док не остане ни једно зрнце прашине ђавоље.

Одломци из књиге Светог Теофана Затворника – Речник хришћанског опитног живота

И.М.Андрејев - ПЛАЧИ!

ИВАН МИХАЈЛОВИЧ АНДРЕЈЕВ

Овај чланак (И.М.Андрејева), под једноставним насловом  Плачи! посвећен је успомени на Достојевског (који је више него и једна друга личност у руској књижевности описао људску патњу и значење). У њему се једноставно прича о једном хладном и „бесмисленом“ злочину у великом америчком граду. Двадесетдеветогодишња мајка у Њујорку, у нападу беса, пребила је намртво свог двомесечног сина и оставила га незамисливо унакаженог, не изражавајући никакво жаљење због свог злочина.

Андрејев описује ране које је преживело мало тело, са ужасавајућим клиничким детаљима – а онда престаје, знајући да ће се многи читаоци побунити због таквих „непотребних“ детаља. „Људи су постали глуви на патње. Они или не чују, или не желе да чују о томе што је учињено, не у ноћној мори, него на јави“. Он призива православну савест својих читалаца. „Криви су сви због једног и један због свих: ово је срж друштвеног морала хришћанства... Сви смо ми криви, јер смо грешни; чинимо зло, додајемо наше зло светском 'складишту зла' , а ово се зло акумулира у неизмерну општу енергију зла и за своје оваплоћење тражи сасуде тела без милосрђа; када их нађе, отелотвори се у њима и она чине огромна злодела... Нека свако мисли о себи... Шта си ти радио те вечери када је почињено ово невероватно, али истинито злодело? Можда је то био твој грех, твоје неморално дело, твоја злоба која је у ствари била последња кап што је препунила чашу зла? Ово је начин на који морамо гледати око себе ако смо хришћани.

Плачите, браћо и сестре! Не стидите се ових суза!... Плачите! И нека ове сузе буду извор у којем ће Господ крстити ово дете мученика, које је вероватно било некрштено, будући помазано – уместо уљем – својом невином дечјом крвљу. Плачите! Нека и ваше сузе буду извор другачије енергије, енергије добра која се бори против енергије зла, која ће својом силом спасити бар једно дете од невиних мука и бар једну мајку злочинца од неопростивог греха. Нека ове сузе такође пробуде и многе равнодушне... Не стидите се да плачете сузама жалости, саосећања и покајања“!

Ове речи представљају Андрејевљев завет који је оставио нама, ревносни узвик његове душе. Човек ретке учености и осећајности, излио је све своје таленте у служби Богу, са свим својим ватреним срцем и душом. За њега истинско Православље није било фраза, нити обично средство за спасавање самога себе од отпадништва исквареног света. Он је дубоко схватио: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако  ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 16;25); зато је он, будући дубоко укорењен у истинском Православљу, провео свој живот не губећи душу, жртвујући себе ради других, због љубави према Христу.

Одломак из књиге СВЕТИТЕЉИ РУСКИХ КАТАКОМБИ (С.Роуз, И.М.Андрејев) 

Издавачка кућа: РОМАНОВ – Бања Лука, Република Српска - Србија

Свети Петар Цетињски миротворац и чудотворац збори:

''Ми ћемо сви, љубезна браћо моја, умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо, нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни наша сагрешенија простити.

Дакле, ради Бога, који је једино и вјечно наше добро и ради вјечнога веселија и радости, којега је Бог уготвио свијем послушним у рајске сладости вјековјечно уживати и наслаждати се Његова божественога лицезренија , и опет вас молим да послушате како  ви пишем, тако били од Бога благословени и тако ви Бог даровао на овому свијету сваку добру срећу и добри напредак у свему, а на оном вјечну радост, коју вам и свим христијаном од свега срдца желим и остајем, уздајући се да ће те моје молбе послушати, ваш доброжелатељ.''

                                                  ( Из посланице Радуловићима, 1805. г.)

Света Царица Александра Фјодоровна Романов - О браку и породичном животу

Света Царица Александра Фјодоровна Романов 

О браку и породичном животу,  изводи из дневника

Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.

Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје“ја”

посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде

како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари.

Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати

жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за

најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија

грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.

Јелена Балшић - Отписаније богољубно

Јелена Балшић - ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО

Да зна твоја светиња,

откако удостојих се с Богом познати те,

порадовах се весељем духовним.

Но замало и кратко би нам виђење,

да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,

или у неки сан танак да сам била снесена.

И због брзине не получи моја бедност

оно што сам желела.

Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија

речи духовне и оно што узмогосмо постигнути,

и одсред моје душе љубазно и свесрдно,

а шта више и најверније примисмо.

И тим божанственим речима,

које слушасмо у тадашње време,

крмањење духовно имасмо и до данас.

И слушах твоје душе богољубну нарав,

и нетелесно анђеоско пребивање.

И оно од нас коначно удаљење.

И веома твоје видети зажелех преподобије.

И твојих медоточних насладити се речи.

Ван Јанг - Жртвовање (Јеванђелска прича са Далеког Истока)

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

Свети Петар Цетињски - Змију у њедра не пуштајте! (О масонерији, Наполеону и француској револуцији)

Петар, Божијом милошћу православни митрополит Црногорски, Скендерије и Приморја и рускога царскога ордена светога Александра Невског каваљер.

Благороднијема и поштенијема сердарима, војводама, барјактарима и другијема главарима и старјешинама и свему храбром народу црногорскоме и брдскоме, у Господа здравствовати и радовати се.

Познато је вашијем благородствима, и теби, љубезни народе, како је већ наступила седма година од када су Французи погорели Бокешку провинцију и како су они с почетка нама страшно пријетили да се отечество наше унапријед неће називати Црна него Црвена, то ће рећи крвљу нашом обливена Гора.

Они би то и учинили по својству њихове злоће, будући су најприје окаљали своје руке у крви законитога краља и краљевске фамилије и основали на темељу безбожја своје јакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу нијесу то могли учинити:

Говор Светог Петра Цетињског јуна 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Мартинићима

Љубезни витези и мила браћо!

Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила Божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!

Писмо специјалног папског изасланика Франциска Паловинетија упућено 28. децембра 1969. митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу

Ваше Преосвешстенство,

Молим да ми опростите на грешкама, али трудићу се да их буде што мање, јер сам по први пут у повјерљивој мисији овдје. Молим да разумијете моје напоре које чиним сам уз припомоћ веома оданих и повјерљивих саучесника, али све то да што боље и савјесније, да најбоље намјере Свете Столице извршим што разборитије уз велиику обазривост, нашто сам нарочито упозорен.

МИТРОПОЛИТ ДАНИЛО ДАЈКОВИЋ

Носим Вам специјалну поруку Светог Оца Папе и Његову поруку требам лично да уручим па сам радо прихватио овај напорни пут да се уз његов благослов овјековечи труд и обезбиједи Ваша сагласност и саучешће што је изричита зеља Св. Оца Папе па сам пошао на овај историјски пут који треба да овјековечи Вас.

Но, ево у Сарајеву сам позван у Надбискупију и задржан, хитно обавијештен са напоменом да моментално није погодан моменат – наиме пала би у очи моја присутност у Цетињу, па би могле наступити немиле посљедице и многе непријатности од ненамјерних злих људи Ваше средине, што би омело и много нашкодило постигнутим успјесима у одвајању Ваше Свете цркве од натурене сепаратистичке јереси.

Много се постигло и Св. Отац Папа је веома задовољан  и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или Његуше гдје би одговарао намјени, гдје историја тога времена изумрлог старог народа још једино не може да види.

Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идологијом  која је злоупотријебила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне  и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства.

Зашто и како треба читати Свето Писмо - Предавање Аве Јустина Ћелијског

Зашто и како треба читати Свето Писмо - Предавање Аве Јустина Ћелијског у Сремским Карловцима 1929.г

Свето писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је неописани, донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету.

У њему је описано, како је Бог да би људима казао себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божију љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико људске речи могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овом свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму.

Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега исчитати одговор.
У Светом писму Бог је казао:
1. Шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ће се завршити;
2. Шта је човек; одкуда долази; куда иде; из чега је, ради чега је, чиме ће се завршити;
3. Шта су животиње, биљке, чега ради су; чему служе;
4. Шта је добро; одкуда је: чему води; ради чега је; како се стиче;
5. Шта је зло; одкуда је како постоји; због чега постоји - чиме ће се завршити;
6. Шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола;
7. Све - од почетка до краја; сав пут човека од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих;
8. Шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак.