Кокот - Југо (Пучина се на широко навукла)

Кокот - Југо (Пучина се на широко навукла)

Сам на киши у ишчекивању бољега,

олуци лупају, вјетар шамара.

Небо затворено, примам ударац.

Небо затворено тонама облака,

пријатељи далеко миљама,

из поквареног мрака примам ударац.

На коњу јаше саблазан, и до пећине много трагова,

људска мудрост хоће грешке да исправља.

Вртоглавица, слаби покрет мокрог лица,

море несреће: Примам ударац.

Искушења се намножила, језа брије данима,

таман испред позорнице примам ударац.

Тако да мудрост себе поједе и до пећине мало трагова;

уска је стаза - пучина се на широко навукла!

На коњу јаше саблазан, у старим панталонама
гладан и сам, послије примљених удараца - настављам!

Музика, текст и аранжман: Младен Ковачевић и Војислав Мистовић 2006. година

Љубомир П. Ненадовић - О Црногоркама

Жене у Црној Гори никако не стоје тако рђаво као што се разносило. Човек је војник и гост у кући, а жена је домаћин; због тога на њих и пада већа брига и већи посао. Оне знају да кућа не стоји на земљи, него на жени. Неуморно раде све послове. Њихови мужеви знају их потпуно поштовати и уважавати: нико неће у својој кући штогод наредити, а да о том и својој жени не јави и с њом се не договори. Жена управља кућевним пословима. Црногорке су озбиљне, разборите, вриједне, оштре и разговорне. Ниједне прекорне речи нико им не сме рећи. Пре ће Црногорац прећутати и отрпети какву неповољну реч него Црногорка. Жене, које рађају јунаке, нису робови ни у кући, ни на путу, ни на суду. Оне се свуда поносито и јуначки држе. На своје оскудно стање нигда се не туже. Ако их когод сажаљева, оне смешећи се одговоре: „А кад нам је боље од Косова било?“ – Жене у Црној Гори, у сваком погледу, имају лепа права. То су старински обичаји, који се држе као писани закони; писаних права може се рећи и да нема.

Свака жена кад остане удова и хоће да се преуда, или у случају да се распусти са мужем, добије из мужевљеве куће свој известан део, а то се зове „остојбина“. Осим тога, жене имају свој особац, што су саме стекле или донеле. Ако је то у новцу, оне дају под интерес, и с тим саме управљају; муж јој се ништа не меша. То је њено. При смрти она то завешта и остави коме хоће.

Чувени правник Богићевић казивао ми је, да је у Црној Гори, више него игде, нашао уобичајених права. Он је прилежно испитивао какви су обичаји при различитим правним случајевима. Сам један сердар, који не зна ни читати ни писати, одговорио му је на две хиљаде правних питања. Богишић се чудио како му сваки јасно и одсечно на свако питање одговара, и како сваки уме да брани оно што му каже. Суђење је јавно, више него јавно; јер  и они што дођу да гледе и да слушају могу погдешто рећи и објаснити.

Одломак из књиге Љубомира П. Ненадовића – О ЦРНОГОРЦИМА, писма са Цетиња 1878. године

Заједничка изјава Папе Павла VI и Константинопољског Патријарха Атинагоре из 1965.

Српски превод службеног француског текста „Заједничке изјаве”

Папа Павле VI и Константинопољски Патријарх Атинагора

ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА

In ultima Oecumenicae Synodi publica Sessione lecta ab Exc.mo P.D. Ioanne Willebrands ab actis Secretariatus ad unitatem Christianorum Fovendam

1. Прожети захвалношћу Богу за могућност коју им је дала његова милост  – да се братски сусретну на светом месту на коме је смрћу и васкрсењем Господа Исуса Христа извршена тајна нашег спасења, и где је наитијем Светог Духа  била рођена Црква – папа Павле VI и патријарх Атинагора I нису заборавили на  замисао коју су сваки са своје стране гајили, да од сада не пропусте ниједан гест инспирисан љубављу који би могао да олакша развој братских односа који се успостављају између Римкатоличке Цркве и Константинопољске Православне Цркве. Они су уверени да на тај начин одговарају позиву Божије милости који данас побуђује Римокатоличку Цркву и Православну Цркву, као и све хришћане, да превазиђу разлике међу њима како би поново постали »једно«, како је Господ  Исус за њих тражио од свог Оца.

2. Међу препрекама које се налазе на путу развоја ових братских односа поверења и поштовања налази се и сећање на болне одлуке, дела и инциденте, који  су  1054.  године  довели  до  екскомуникације (одлучења) патријарха Михаила  Керуларија  и  два  друга  достојанственика  које  су  изрекли  легати римске цркве, предвођени кардиналом Хумбертом, а ови су затим били објект

истог таквог одлучења од стране константинопољског патријарха и синода.

3. Не можемо да учинимо да сви ти догађаји нису били то што су били у том посебно тешком (мутном) историјском раздобљу. Али данас, када се о њима суди на мирнији и уравнотеженији начин, важно је да признамо претеривања која су на њима оставила своју мрљу и која су касније довела до последица које су, колико можемо да проценимо, отишле много даље од намера и предвиђања њихових актовних учесника тих догађаја, чије су се одлуке тицале одређених личности, а не Цркава, и нису имале намеру да прекину црквено општење између катедри Рима и Константинопоља.

4. Због тога папа Павле VI и патријарх Атинагора I са својим синодом, убеђени да изражавају заједничку жељу за правдом и неподељен осећај љубави својих верника, и подсећајући се речи Господа (Мт 5, 23-24): «Зато дакле ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са

братом својим», сагласно изјављују:

а) да жале због увредљивих речи, због неутемељених оптужби, због дела која су за осуду, који су са обе стране означили или пратили тужне догађаје тог периода;

б) такође да жале због одлука о одлучењу које су им следиле и да из црквеног памћења уклањају сећање на те догађаје које све до данас делује као препрека зближавању у љубави, и да желе да их предају забораву;

ц)  на  крају,  да  жале  због  непријатних  догађаја  који  су  претходили (екскомуникацијама) и оних који су следили и који су сви заједно, под утицајем различитих фактора, међу којима су и међусобно неразумевање и неповерење, на крају довели до стварног прекида црквеног општења.

5. Овај акт међусобне правде и опраштања, тога су свесни папа Павле VI и патријарх Атинагора са својим синодом, неће бити довољан да оконча старе и новије разлике које постоје међу Римокатоличком Црквом и Православном Црквом, који ће, деловањем Светог Духа, бити превладане чишћењем наших срца и кајањем за све историјске погрешке, а захваљујући снажној жељи да се дође до заједничког исповедања и разумевања апостолске вере и тога што та

вера од нас захтева.

Чинећи то, они верују да ће то бити угодно Богу који нам одмах прашта, ако ми праштамо једни другима, и да ће од стране целокупног хришћанског света, а посебно од стране Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, то бити прихваћено као израз искрене и узајамне жеље за помирењем и као позив да се у духу узајамног поверења, поштовања и љубави настави дијалог који ће их уз Божију помоћ довести да поново, ради највећег добра душа верника и доласка царства Божијег, живе у пуној заједници вере, у братској сагласности светотајинског живота какав је међу њима постојао за време првих хиљаду година живота Цркве.

7. Децембра 1965.

О.Урош (Манчић) - О уједињењу ГОХ-а (Калиниковаца и Кипријановаца)

_{О.Урош (Манчић) - О уједињењу ГОХ-а (Калиниковаца и Кипријановаца)}

напомена:  ГОХ - Истинита (старокалендарска) Православна Црква

НЕГИРАЊЕ ИЗМЕНА ВЕРОИСПОВЕДНИХ ПОЗИЦИЈА КИПРИЈАНОВАЦА

На само месец дана до „великог сједињења“ познати кипријановски митрополит Етнашки (САД) Хризостом Гонзалес у својој Енциклиици од 16. 02. 2014. умиривао је узбуркани клир и  паству кипријановца широм света до којих су дошле гласине да сједињење са Синодом ГОХ Грчке подразумева одрицање од њиховог досадашњег исповедања вере: „Не бојте се – код нас све остаје по старом: принципе и учења блаженопочившег Авве нашег Кипријана ћемо сачувати и његови завети ни у чему неће одступити од указане њима умерености о пресудама које ни у ком случају нећемо оставити неиспуњене . А оне који распростиру прљаве гласине да је еклисиологија Синод ГОХ-а Грчке тријумфовала над нашом вером и да нама супротна страна у преговорима слави тријумф - нека буде срамота.  Уосталом, ми смо увек били у Цркви и заједно са нашом грчком браћом трудили смо се на пољу Истинског Православља".

НОВО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ГОХ-а О ТАЈНАМА ЈЕРЕТИКА

Документ заједничког исповедања вере новог ГОХ-а (Калиниковци и Кипријановци):

„Истински Православна Црква против јереси екуменизма: догматска и канонска питања“ (потписан 8./21.3.2014.)

Анализа шестог параграфа, шестог поглавља.

Пре саме анализа овог за омологију вере суштински важног параграфа треба споменути да је цео документ од самог дана објављивања на интернету из непознатих разлога мистифициран. Претпостављамо да је мистифицирање документа пласирано ради бурних крајње негативних реакција клира и верника ГОХ-а (доста њих је и напустило ГОХ). Измена исповедања вере у односу на претходно је очигледна и отуда цела прича о непрецизним преводима. Енглеском и руском преводу је оспорена веродостојност иако су то били званични преводи самог ГОХ-а. Преводи су нагло повучени са сајтова Кипријановаца и Калиниковаца и до данас нису враћени. Поред тога и самом грчком оригиналу који је јасан чак и лошијем познаваоцу грчког језика даје се једна доза усиљене мистификације јер у накнадној енциклици ГОХ каже: „Чак и грчки оригинал, с обзиром да је написан на „катаревуси“, као званични црквени документ, није лако разумљив широј јавности и лако се може погрешно разумети.” Бесмислица! Аνοησία!

O.Виктор Мелехов – О кипријанизму или како је Руска Загранична Црква пала под сопствену анатему

Протојереј Виктор Мелехов – О кипријанизму или како је Руска Загранична Црква пала под сопствену анатему

Део из реферата „Уједињење раздвојених делова некада јединствене Руске Заграничне Цркве“ 

Док, на први поглед, Кирпијанизам брани Православни „стари календар“, њихова еклисиологија дозвољава онима који служе са јеретицима да верују да су и даље у Цркви.  Кипријанизам потврђује да Мајка Црква (тј.новокалендарска државана Црква Грчке, која често саслужује са Католицима, Протестантима, Јеврејима итд.) не може бити сматрана јеретичком.  Она само „болује“. Ово је свакако у односу на свете Оце ново тумачење.  Само увести појам „болесна“ за Цркву је већ јерес по себи.  Неки следбеници учења  Митрополита Кипријана инсистирају да је ово учење само теза и да још није ни доказана ни оповргнута.  Покушавају да је прикажу у светлу филозофије, као да учење може да постоји независно од праксе или само као интересантан аргумент за дискусију.

Ако бисмо  тако наивно прихватили Кипријанизам само као тезу, као за и против аргумент, уз то бисмо, уклонивши своје неверовање као такво, могли прихватити и комунизам или социјализам.  И они би се могли сматрати просто тезом или идејом Карла Маркса.  Наравно, неко би се са правом могао побунити  да је упоређивање атеистичког комунизма са учењем верујућег епископа неправедно и чак можда непристојно.  Међутим, када би на тему идеја, поставили  паралеле између две идеје, у светлу погрешности и неправилности, то би несумњиво престављало суштински материјал за интересантну дискусију или разговор.